Uloga (z)ida u srpskim performansu i šire

Kratka istorija performansa

Performans Kameleohe HWY Milice Lapčević i Dejana Klincova (SKC, 1986) zaslužuje da bude vrednovan, i zato ćemo ovim tekstom to učiniti, stavljajući ovaj rad u relaciju prema ostalim značajnim dostignućima u ovoj oblasti. Primenjujući i proverenu metodu - upoređivanje otkrićemo problematiku, pokazati relacije, povezanost, i štaviše otkriti i shvatiti umetničke vrednosti i značaj autora i njihovog rada.

Zid galerije je za likovnu umetnost ono što je filmsko platno za filmsku umetnost.

Baveći se performansom, nije čudo što su taj korenski simbol - zid, verovatno podsvesno, likovni umetnici preneli u performans.

Primećujemo da od kako su likovni umetnici počeli da se bave performansom 70 godina prošlog veka - zid je važan simbol koji koriste u svom radu.

U performansu Ilije Šoškića "Maksimum energije minimum vremena" u zid galerije se puca iz pištolja. To je postupak deteta koje razbije igračku jer je radoznalo da vidi kako ona funkcioniše.

Performans Dejana Klincova i Milice Lapčević, Kameleohe HWY, u kome on telom udara o zid je još neposredniji i još jači od toga po stepenu iskrenosti da se otkrije ta tajna. Tu nema posrednika ili oruđa koje se koristi (pištolj) već se odgovor traži direktno - telom u bolnom iskustvu udaranja (telom-glavom!) o zid. To jako dobro odsliikava metod rada likovnih umetnika - upornost, tvrdoglavost, zadrtost, posvećenost. U tom procesu nastaje slika na zidu galerije. Dramatično je do te mere da to postaje zid pred streljačkim strojem, pucanj se već prolomio, a ono što u performansu i na fotografijama vidimo je večnost trenutka od pucnja (Ilije Šoškoća) do neminovnog kraja koji zovemo smrt (personifikovane belim perjem koje pada sa neba). To je prostor rada umetnika. To je ovde opisano tako istinito, tako neposredno, iskreno i snažno.

Ali nastavimo sa našom metodom upoređivanja:

Tu nismo daleko od performansa "Was ist kunst?" Raše Todosijevića. I u ovom radu kao i u prethodna dva umetnik se jednako pita, a time i objašnjava šta je to umetnost. Ovaj rad nam pokazuje jednu zanimljivu karakteristiku umetnosti, a to je da anticipira budućnost - prevazilazi vreme. Objasnićemo to: Raša T. koristi nemački jezik zato što je zid na koji nas upućuje Berlinski zid, a 1974. kada je performans prvi put izveden, njegovo rušenje se nije moglo drugačije predvideti nego u performansu. Time i samo rušenje Berlinskog zida (u budućnosti) postaje deo ovog performansa Raše T. To je isti čin kao kada Ilija Šoškić puca u zid.

Da li je rušenje zida smrt umetnosti ili kao i svaka smrt samo oslobađanje od tim simbolom uokvirenog načina postojanja, pitanje je koje umetnik svojim činom postavlja. To je pitanje šta je smrt, šta je život, šta je umetnost. A sva ta pitanja smeštena su u večnost trenutka od pucnja do trenutka kada tane stigne do zida. Kako kaže Branko Miljković:

"Jer i pad je let dok se ne padne,

U sebe; a tamo - nema nas, već gadne,

Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;

Ko nema više srca taj ga ima."

Kod Marine zid je kineski - za najveću od svih i njen najduži performans je i pravljen zid - najveći na svetu. Umetnik tj. umetnica, ako je Prisutna/Prisutan ima pravo na to.

I današnje generacije umetnika pokazuju nesmanjeno interesovanje za zid. Primer - dobitnica Politikine nagrade 2022, Sanja Latinović. Njena potpuno nadrealistička instalacija-performans "Prepreka ili prag" se stavlja rame uz rame sa Dalijevim instalacijama (soba-ženski portret). One kao da prikazuju zemlju čuda u koju je kroz zečiju rupu upala Alisa (izgubljene dečake je našla i tamo odvela vila Zvončica, Vendi i njenu braću sam Petar Pan, Bel je odvela njena ljubav prema ocu i žrtva, a Doroti je tamo odneo vetar...) a taj svet je umetnicima dobro poznat... Opet ista tema...

Nije slučajno što reč zid sadrži reč - id. Id je nesvesni, nagonski, temeljni deo građevine čovekove psihe, na kome sve počiva - i ljubav, i istina, i sve druge životne vrednosti. Ko se usudi da kopa po temeljima rizikuje da sruši celu zgradu. A ipak, odgovori su tamo zakopani (kao rimski vodovod i kameni sarkofazi pored Skupštine, a ko zna šta je još zakopano ispod Skupštine!!). Eto, time se bave umetnici. Kad niko drugi neće i ne sme to da kaže, tu da se spušta.

Pitate se verovatno odake dvadesettrogodišnjem mladiću sve to, reklo bi se: sve je to ipak konstrukcija iz perspektive proživljenog života jednog pristrasnog šezdesetogodišnjaka. Ali ne zaboravite, umetnost anticipira vreme, ona je čudo!