Једно могуће размишљање о споменику Стефану Немањи на Савском платоу

Једно могуће размишљање о споменику Стефану Немањи на Савском платоу Мач је баналан утилитаран предмет и није му ту место, јер скулптура би требало да буде есенција форме - суштина преточена у видљив облик. Мач је оно што ми највише смета и на скулптури Победника, али тамо је мало неупадљивији - прати форму и окренут је на доле. Гест и мач окренут на горе делују претећи, као да се упућује порука некоме (а уметност не сме да прети). Тако се Немањи ставља текст који он никада није изговорио. Цела фигура делује као авет или дух, поготово ако се гледа из даљине, из Немањине улице, изгледа као годзила у Београду. Шта фали скулптури висине 2 метра, зар је природна величина човека мала? Зашто је веће боље, то је само одраз незадовољства ониме што се има, а то је похлепа. Величина човека је онолика колика треба да буде, да би човек био то што треба да буде и што јесте. Има много дивних скулптура у Београду које су природној величини. Идеја о мачу и државности, није оно највредније у лику Немање, да он то није урадио, урадио би неко други. Он је много интересантнији и значајнији по својој духовности. А на овој скулптури нигде духовности. Зар се тако може представити српски Аврам, човек који је своје дете (ипак) вољно дао Богу. И тиме посејао семе духовности за целу једну нацију. На крају, њега је љубав према своме детету одвукла Богу, ништа друго. По томе, он је отац - у правом смислу, и по томе он је слика Бога. Њега - старца, а младог монаха, су светогорски монаси, добро упућени у висине духовних искустава, гледали са дивљењем и поштовањем. Њему су упућене заповести директно од Пресвете Владичице Перивоја. Са њим, и његовим сином, су се остварила пророчанства изговорена много векова раније. Семе које је он у својој послушности посејао је исклијало у оно највредније што имамо као нација - идентитет и духовност. На овом споменику најзанимљивије је постоље. На њему око може тражити смисао у неправилним облицима негативних форми; сфера је универзални симбол; могућност уласка у простор постамента ствара интеракцију публике и дела. Ипак ову идеју развоја постамента у нарацију, видимо и на скулптури Петра Великог у Москви, и на другим скулптурама, одакле вероватно та идеја и потиче.

О Светом Сави

У Светом Сави Србија је имала духовника који је могао бити владар, али је његов избор био духовност, а не власт. Владара који је презрео материјално богатство зарад духовног.

У Немањи Србија је имала оца који је своју љубав према своме детету подредио слободи избора свога детета. Иако у почетку невољно, касније је подржавао и помагао избор свога детета.

То су 2 лекције које су за сва времена стигле Српском народу. На које можемо и треба да будемо поносни.

То су лекције које јесу и треба да буду уграђене у темеље сваког образовбог система.

Због тога се Свети Сава слави као просветитељ и као слава просветног-образовног система Србије.

.