Учитељ и ученик, или

 Вежба зближавања

Моје да

Да ли си био?
Да.
Да ли си тражио?
Не.
Да си тражио - нашао би.
Да.
Да си нашао имао би.
Да.
Да имаш - постао би.
Да.
Овако, мораћеш поново да идеш.
Да. 

Интеграл Празнине Промене Свести

 

Ифигенија на Аулиди

 

Фестивал кључева

На крају града, на пољани поред реке,
после Нове године, а пре Божића
одржава се Фестивал кључева.
Три дана траје.
Kо хоће да дoђе и то је доста,
ко неће, и три дана је много.
Браве се доносе и
кључеви се налазе.
Најрадије дођи и нађи
кључ за своју браву.

Јер,
ако покуцаш на своја врата, а она ти се не отворе,
ако затим зазвониш на своја врата, а она ти се не отворе,
и ако лупаш на та врата, а она ти се не отворе,
и ако заноћиш пред тим вратима, а она ти се не отворе,
и ако осванеш у сузама пред тим вратима,
промрзао и изранављен од звериња ноћи,
а она ти се не отворе:
онда нећеш желети ништа друго
него да нађеш кључ за та врата.

Зато најрадије дођи,
између Нове године и Божића,
три дана траје,
ту близу, на пољани поред реке, на крају града,

Фестивал кључева. 

Срећан сусрет

 

Dhamma Talk

 

Tумачење Платонове Пећине:

Сенка не може створити сенку.

Као што сенка која је дводимензиона зависи од објекта који је њен узрок, и који се налази у три димензије, тако и наша стварност коју доживљавамо као четвородимензиону (3 димензије простора и још једна - време) зависи од узрока који су у вишим димензијама и који су необухватљиви у нашем простор-времену, чак би се могло рећи да је четвородимензионално простор-време обухваћено тим вишим димензијама. Са тачке посматрања из виших димензија - све је овде и све је сада.

Прича о 2 просјака и благу

или Hајдаља је близина,
по причи из књиге Кошуља срећног човека, Веснe Крмпотић, како сам ја запамтио

Бен Исак је био просјак и сликар пореклом из Прага. Понекад је као сликар радио на Карловом мосту, сликао је портрете туриста, а понекад је само просио и тако састављао крај са крајем. Био је бескућник и спавао је испод Карловог моста. Ту је нашао једно место где је нека давна бујица извадила два повећа камена из моста. Ту би нагурао своју офуцану врећу за спавање, један камен који је остао издигнут-углављен у зидини користио му је као узглавље и ту би преспавао како-тако заштићен од хладних зимских прашких ноћи. Хранио се и облачио са контејнера и тако је живео, све надајући се да ће се десити нека промена и да ће неко чудо изменити његов живот. И чудо се заиста десило, јер Бен Исак је у суштини био добар човек. Једне ноћи у сну Божији анђео је посетио Бен Исака. Сав окупан у сјају анђео му је рекао: Бен Исак, зашто ти водиш живот просјака када ти је суђено да будеш богат човек? Иди у Краков, испод првог лука Mоста Maршала Јозефа се налази једно удубљење као што је ово где ти спаваш. Помери камен са стране, који мало стрчи, и ту ћеш наћи благо. Сан је био тако стваран да Бен Исак нимало није сумњао у то што је видео и чуо.
Раним јутром Бен Исак је кренуо на пут и после више дана проведених у пешачењу, стигао је у Краков. Одмах је потражио наведени мост, спустио се испод, нашао место, али никаквог удубљењa у зиду ту није било. Помислио је можда са друге стране реке, отишао је тамо, али ни тамо никакво удубљење у зиду није могао да нађе. Обишао је све мостове - ништа. Очајан и озлојеђен сео је испод једног моста да се одмори, и тада је наишао неки његов локални колега-просјак. Мало по мало, као сапатници, они су почели разговор. Бен Јаков, како се други просјак звао, питао је Бен Исака одакле је и шта ради овде, можда прибојавајући се да ће имати конкуренцију за прошење у својој околини. Бен Исак му је све испричао, да је из Прага, да је сањао анђела који му је рекао да оде у Краков и да ће у удубљењу испод Краковског моста наћи благо. На то се Бен Јаков гласно зацерекао. Смејући се Бен Исаку, рекао му је: е баш си ти наиван пријатељу мој! И ја врло често сањам анђела који ми увек говори да одем у Праг и да се у удубљењу у зидини испод Карловог моста, испод издигнутог камена налази благо. Али ја, пријатељу, нисам тако наиван као ти, да наседам на те бесмислице.
Када је Бен Исак то чуо, захвалио се колеги на поуци поздравио се и кренуо назад за Праг. Када дошао у Праг отишао је до места где је годинама спавао - до удубљења у зидини испод првог лука моста. Померио је издигнут камен са леве стране, који је годинама користио као узглавље - и ту је нашао ћуп са златним дукатима и дијамантима - благо о коме му је анђео говорио.

Легенда о Илузији и Празнини

Илузорно је говорити о Илузији. Зато ћемо говорити само о Празнини ...и другим стварима, у нади да ће контуре наше приче - ивице између реченог и оног неизрерченог оцртати лик Илузије, и тако нам и њу бар делимично учинити видљивом и спознатљивом. Ни то није мали подухват, јер и Празнина нема ни контуре ни границе (то су појмови из нашег ума), али полако, ипак свако путовање почиње једним кораком. Наоружајта се стрпљењем и радозналошћу и пођимо редом, како иде ова прича.

Вид, додир, укус, мирис и слух су 5 чула са којима ми доживљавамо спољашњи свет. Чула нам говоре о простору у коме се налазимо, о земљи по којој ходамо, о води и храни која нас одржавају у животу... Али наша чула нису савршени инструменти, оно што нам говоре о спољашњем свету је у најбољем случају тек делимично тачно. На пример вид је ограничен - не можемо читати слова из књиге ако је она удаљена више од пола метра од очију, не распознајемо лице особе која се налази даље од 50 метара; слух је ограничен: не распознајемо речи разговора који се одвија на 5 метара од нас итд, то важи за сва чула. Још један је начин да спознао да наша чула нису савршена - животиње имају много савршенија чула од нас. На пример пас има око 1000 пута осетљивије чуло мириса од човека, такође пас има много осетљивији слух, соко има много оштрији вид од човека, тицала мрава су много осетљивија од рецептора за додир на кожи човека ...
На срећу човек има још један инструмент којим спознаје спољашњи свет, а то је ум. Он се састоји од више склопова, а неки важнији од њих су: памћење, учење, размишљање, читање, писање... Када искористимо ум добијамо потпуно другачију слику о свету око нас, од оне слике коју нам стварају чула. Та слика изгледа овако: ми се налазимо на површини велике лопте која се врти, тако да ми не стојимо у месту, већ се крећемо по кругу полупречника око 6400 километара брзином од 0 до 500 метара у секунди, зависно на којој географској ширини се налазимо - око полутара најбрже, а на половима се само вратимо око себе.
Али ова слика није потпуна. Ми се, заједно са том лоптом-Земљом крећемо по елипсастој путањи око Сунца, и то брзином много већом од тих 500 метара у секунди.
Али ни ова слика није потпуна. Ми се, управо сада, заједно са Соларним системом крећемо у оквиру галаксије Млечни пут и то бар на два начина - концентричном путањом око центра галаксије (јер се налазимо у једном од репова галаксије који се таласасто распростиру од центра) и осцилаторно - горе-доле у односу на раван галаксије. У питању су огромне брзине и димензије, непојмљиве за наше свакодневне релације.
Наравно да ни ова слика није коначна и потпуна али ћемо се ту зауставити и вратити нашој причи...

Кад тако сагледамо овај свет и наше место у њему, схватимо да једно одређено место, као што је на пример ово место где се сада налазимо, не постоји, да је то заблуда створена од наших чула. Оно што постоји је кретање-промена, и медијум који омогућује кретање, а то је празнина, не бих се усудио да кажем простор јер то је већ појам који имамо из искуства својих чула и као таквог га неможемо прихватити као стварног. Значи постоји промена и празнина. Трећи елемент за који сам сигуран да постоји је свест, јер се деловање свести управо испољава.

Флаша служи да се у њој чува вода или неко друго пиће, сок, пиво, вино, кокакола. Оно што се дешава кад пијемо је да течност из флаше прелази у наше тело, али ако пажљивије погледамо видећемо и да празнина коју заузима та течност такође прелази у наше тело, постаје део нашег тела, постаје простор на коме се одвија наш живот - то је наш животни простор. Е сад, зашто је наш животни простор затворен у флашу? Заварaни сликом стварности коју нам стварају чула: незнање, прождрљивост, похлепа, пожуда, лицемeрјe, таштина, сујета, лењост и самољубље навели су нас да ослободимо духа из боце мислећи да ће то донети нешто добро. А он је нашу животну средину затворио у флашу. Тај дух из флаше се зове потрошачко друштво.
Пристали смо да нешто што је величине реке, величине планине, величине језера, величине океана, величине планете, величине сунчевог система и величине галаксије - наша стварност, наша животна средина, буде сведена на величину флаше. То је срамота, то је неприхватљиво.

Ако сте са читањем стигли до овог места, значи да ваша свест још није флаширана (како је то описао E.T.A. Hoffmann - "Златни ћуп"), то даје наду да се процес може преокренути у супротну страну, да се дух може вратити у боцу а здравље у животну средину. Како ослободити животну средину од потрошачког друштва?
Важно је умети поставити право питање јер само на исправно постављена питања постоје одговори, чак штавише, добро постављена питања су истовремено и одговори, у томе је сва мудрост.
Желим вам успеха у томе - у ослобађању празнине. Срдачно. 

See less

Edit

All reactions:

17Rupa Aung, Mijalko Djunisijevic and 15 others

2

Like

Comment

Share

Comments

• Active

  Gordana Petkovic

  

  • Like
  • Reply
  • 13w
• Active

  Dragan Bencik

  Postovani Nenade

  Tvoj divni tekst Legende shvatam kao opis metafizicke zebnje.

  1. Svet u kome se nalazimo je presirok.… 

  See more

  

  • Like
  • Reply
  • 13w