Putovali su Višnu i jedan njegov posvećenik - Narada prašnjavim drumom. Stali su da se odmore od podnevne žege u hladu jednog drveta u blizini nekog sela. Putovali su ne noseći sa sobom ni hrane ni vode, već su po običaju svetih ljudi nosili samo posudu za hranu i vodu u koju su im domaćini u selima stavljali milostinju od koje su živeli. Višnu zamoli svog posvećenika da ode do bunara u selu i napuni posudu sa vodom. Posvećenik požuri brzim korakom da to ispuni. Kada je došao do seoskog bunara tu je zatekao jednu devojku, pomogao joj je da izvuče kofu vode iz bunara, pogledao je u njene oči i tu je video oči nekog dragog i njemu vrlo bliskog. Ponudio se da joj pomogne da ponese vodu do njene kuće. Tu su ga zadržali na ručku, a on im je ljubazno pomogao da uplaste seno koje su upravo doneli sa njive. Pomogao im je i oko žetve te godine ne mogavši da svoj pogled odvoji od devojčinog pogleda, osećajući pri tome milinu i toplinu u srcu. Uskoro - pred zimu su se venčali, uskoro zatim su sagradili kuću, porodica i prijatelji i susedi su im pomogli. Par godina kasnije došla su i deca, sva jedno drugom do uveta, sva sa tim očima topline i miline. Vrednim radom sticali su imovinu, domaćinstvo je napredovalo. Nije mu bilo teško da radi jer sve teškoće i napori su nestajali pri pogledu na te oči. Jedne godine monsun je došao jače nego ikad, nastala je velika poplava koja je odnela sve što su gradili, sve - kuću i celo domaćinstvo i sve njegove žitelje. Narada se davio u ledenoj uskomešanoj i mutnoj bujici. Struja ga je nanela na gomilu naplavljenog krša. Pored njega je doplivala jedna monaška posuda. Prepoznao ju je i tada se setio gde je pošao - dohvatio je posudu, zagrabio u nju mutnu vodu i požurio ka drvetu gde je ostavio Učitelja. Dotrčao je napokon do drveta u čijem hladu se i dalje odmarao Višnu. Pijući svežu izvorsku vodu koju mu je učenik doneo u posudi, on ga je malo i blago prekrio - "Pa gde si se to zadržao, čekam te već pola sata" , a gledale su ga one oči i onaj mili i topli osmeh u njima koji je tako dobro poznavao i voleo.
(kako sam zapamtio ovu priču iz knjige Košulja srećnog čoveka, Vesne Krmpotić)
No comments:
Post a Comment