Crta ili linija, pitanje je sad

Zamišljeno predavanje Dragana Lubarde o razlici između crte i linije

I crta i linija su suprotnost belini papira (praznini podloge). Prusustvo i odsustvo, jedinica i nula, to je kod civilizacije, i linija i crta su ugrađene u te temelje.

Crta je dodir i gest olovkom po podlozi, po konvencijama govora, pisma, razuma, logosa. U svrhu prenošenja ideja, znanja, pamćenja, prava, vrednosti...

Crta je osnovni element pisma.

Obično je prava (u matematici duž), kosa ili lučna (zagrada). To je ono što vežbaju deca u prvom razredu kada počinju da uče slova: dva reda crta pravih uspravnih, dva reda crta pravih kosih, dva reda crta položenih. Crta je element od koga su sastavljena slova. Od crte se očekuje da bude ujednačena, neprekinuta, kontrolisana, da ne krivuda, elokventna, jasna... da bi rukopis bio lep i čitak. Na crti se temelji pismenost - civilizacija, ona je začetak znaka, simbola.

Da bi crta imala tu važnu funkciju odbačen je ceo jedan univerzum mogućnosti, nejasnoća, žvrljanja, afekta, slučajnosti, fleka, senka, otisaka, precrtavanja, izostavljanja, dupliranja, tačkanja, igranja...

Sve ono što je kod crte odbačeno, linija je prihvatila i prigrlila.

Sve ono što crti nije dozvoljeno - liniji je dozvoljeno, štaviše to su njena legitimna izražajna sredstva i po tome je to mnogo moćnije sredstvo za komunikaciju nego crta, nego pismo i govor. Zbog toga ona može dopreti do oblasti širih nego govor, nesvesnih, nadsvesnih, neizgovorivih, oblasti iza zidova razumevanja, oblasti iz kojih se reč i um vraćaju neobavljenog posla. To je njena moć.

Zato slika-crtež na posmatrača deluje direktno, pre nego što se u umu oformi objašnjenje-tumačenje. To je razlog zašto se kaže da slika vredi kao hiljadu reči.

Zbog važne zvanične funkcije na kojoj se nalazi crti je zabranjeno da ima tu slobodu koju ima linija. Sa druge strane linija landra gde god hoće. Kad god hoće, može da bude i crta (La Linea, hvala na ovoj vašoj primedbi, kolega Miodrag Jelić). Crta ponekad ima nostalgiju da bude linija, to se ispoljava kroz kaligrafiju.

Mlade kolege studenti, upozoravam vas, treba da znate da - zbog slobode koju je neštedeći se prigrlila, posvećenici I posvećenice linije su često prokaženi kao prvi hrišćani, obespravljeni, kontraverzni, mistifikovani, ukleti, materijalno siromašni, poput samostalnih umetnika i naučnika vizionara kao Tesla. Ali to nije nikakva žrtva, jer Bog ima sve pare ovoga sveta, uostalom i sve drugo, pa zašto bi mu stalo baš do para, ugleda i ostalog što smrtnici jako cene?

Da bi oslobodili liniju u svim njenim mogućnostima, treba da idemo unazad i oslobađamo se (sakupljenih dogmi, naučenih znanja, pravila, navika i obaveza, očekivanja) a ne unapred pozitivistički, u vežbu i trening. Posmatranje u sebe jednako koliko i posmatranje oko sebe. Suština je uvek tu, samo je potrebna spoznaja da bi je videli (inače vidimo samo ono što prepoznajemo). To je ono što treba postići, iako je to oksimoron, zagonetka (Sfingina? Delfska?).

Naravno da je predanost-posvećenost od suštinske važnosti, kao što je Pikaso rekao: "Inspiracija zaista postoji, ponekad ti može i doći, ali te mora zateći kako radiš!!"

Ipak srazmere u kosmosu stoje tako da ako mi napravimo jedan korak u pravom smeru - ka cilju, cilj napravi deset koraka ka nama.

Srećno!

P.S.

Ovo bi znatno živopisnije i ekspresivnije mogao da napiše naš kolega Predrag Kočović (pa mu dajem predlog da to uradi, a i drugima, ko želi), a ako ne, ostaje nam ova rekonstrukcija predavanja Dragana Lubarde.