Научници који су створили теорију Великог праска направили су велику грешку у свом размишљању. Грешка се састоји у томе да су космичке појаве описивали са својих 5 чула - тј. слику света каква нам стварају чула применили су на појаве које далеко превазилазе наша чула. Нису чак применили ни слику света какву нам даје ум (разум логичко размишљање) која је кудикамо потпунија, али која такође има својих домета и ограничења.
Она нам говоре да имамо чврст ослонац на тлу, да су предмети око нас непокретни - као оловка, столица, слика на зиду, да сви предмети имају своје независно постојање, да заузимају одређени простор.
Критиковати овакав поглед на свет је лако - та критика почиње од ограничења чула којима доживљавамо свет. Како знамо да су наша чула ограничена: на пример соко види много боље него човек, пас чује много боље, и има много префињенији њух, тицала мрава су много осетљивија него рецептори за додир на кожи човека. Ипак ми скоро 100% времена прихватамо такву слику света у нашој свакодневици.
Човек има још један алат којим може спознавати свет, а то је ум, размишљање, логика: ми се налазимо на ободу велике сфере која се окреће око себе, тако да се управо сада крећемо брзином од око 500 метара у секунди, ако смо на полутару, па све до 0м/с ако смо на полу и само се окрећемо око себе као дервиши. То значи да се ми, овде где се налазимо (44°49'14" северне географске ширине) управо сада, крећемо брзином од око 350м/с, иако нам наша чула не дају никакав податак о томе. Даље, та лопта се креће по елипси око друге веће лопте-сунца и то брзином много већом од тих 350м/с. Ни та слика није потпуна, соларни систем и ми у њему, се креће у оквиру галаксије Млечни пут, и то барем на 2 начина - кружно око центра галаксије јер се налазимо у једном од спирално увијених репова галаксије; и осцилаторно - горе-доле у односу на раван галаксије, и то брзинама које су непојмљиво велике у односу на било шта што имамо у свом искуству. Ни ова слика ума није потпуна, ми се заједно са галаксијом Млечни пут крећемо у оквиру локалне групе. Стварање оваквих слика ума може да иде и даље - у недоглед. У овим каскадним сликама ума пре можемо да видимо природу и ограничења ума, него природу стварности.
Додатно овоме, како знамо да ум није савршен инструмент спознаје? Функције ума су размишљање, памћење, учење, логика, дедукција, рачун. Сећање је ограничено - често се не можемо сетити шта смо радили пре пар дана исл. Способност памћења је ограничена - научити напамет песму или нешто друго захтева упорност и време и ментални напор. Моћ размишљања је ограничена - многима је рачунање и само основних математичких операција напамет, без папира и оловке немогућ задатак. Ум је механизам - машина и има своју утилитарну примену, као и чула, али не више од тога.
Модерне информатичке машине су много способније од човековог ума у многим аспектима, на пример играње шаха....
Ето тако, представили смо чула и ум и њихове домете. Како је могуће са тим ограниченим средствима досегнути свеобухватно.
Савремени научници развијајући теорију Великог праска користе модел стварности који стварају чула, ту и тамо измешан са елементима модела стварности који ствара ум. Горе смо управо образложили погрешност таквога приступа. Грешка се састоји у томе да они примењују концепт простора и концепт времена здраво за готово - онако како то њихова чула тумаче у оквирима својих свакодневних искустава. Да простор није то на шта нас наша чула упућују, и да време није то на шта нас наша чула упућују произилази из претходних објашњења. Модел простора који користе научници заснован је на искуству чула - на постојању референтног система и коордонатног почетка који је сам по себи непокретан, а видели смо из горе изнесеног да тако нешто не постоји. Такође многе флоскуле (прошлост, будућност) из нашег поимања времена на основу чула уграђене су механички у теорију Великог праска и примењене на нешто што није механизам већ пре живо ткиво.
Постоји само велика Тајна којој никада чула, ни наш ум не могу потпуно приступити. Оно што са скромношћу и понизношћу пред том Тајном, можемо рећи да постоји је Празнина која омогућава Промену, и Свест која их доживљава: Празнина-Промена-Свест.
Све што се о Празнини може рећи је посредно - видимо да постоји кретање па из тога закључујемо да мора постојати медиум који то омогућава.
Промена је оно што се у нашем чулном искуству види као кретање, материја и енергија (све тече, све се мења, додали би и све се креће).
Свест је тако лако превидети у овој слици јер је она свеприсутна. Лако је не приметити шуму од дрвећа. Њено постојање је попут саламандра који се купа у златном ћупу (ЕТА Хофман), сигурни смо да постоји јер се управо испољава, сада и увек....
Када научници описујући Велики прасак кажу "да је све било сконцентрисано у једну тачку" то подразумева да су простор, димензије, и време непроменљиви-апсолутни феномени. Они тиме у ствари описују координатни почетак свог координатног система који су сами створили да би ослањајући се на њега могли да развију своју теорију. У стварности знамо да непроменљиви феномени не постоје, а то важи и за простор-време.
Да простор како га ми себи представљамо на основу чула - не постоји, изнео сам горе убедљив доказ. Концепт времена где нешто почиње, одвија се и завршава, такође је створен од искуства чула и као такав неупотребљив. Да време није апсолутно, тврди и теорија релативности. Оно што још можемо рећи о времену је да постоји садашњи тренутак. Прошлост и будућност нису нам доступне (а да ли су стварне, то је већ отворено питање).
No comments:
Post a Comment