Diskobolos nekoliko stotinki posle Mirona

Diskobolos kod Mirona je u položaju tela - anticipacija. Anticipacija je pripremna radnja - zamah u mestu ili u smeru suprotnom od namerene akcije; pokret unazad za zalet; pripremni pokret za snažno ubrzanje i izbačaj - akciju.

Miron je, kao i cela klasična Grčka, predstavio ideal lepote ljudskog tela. Bog je stvorio čoveka i kaže:

Evo stvorio sam te tako lepog,

sada očekujem da vidim

kako ćeš se pokazati,

kakva će biti tvoja akcija.

Disk je simbol sunca, svetlosti, obrtanja-kretanja - kosmosa. Kretanje, energija, kosmos, to je akcija koju diskobolos anticipira; sprema se da pokrene. Dat mu je kosmos da se kroz njega ispolji, da nešto uradi sa njim i time kroz sebe i kroz kosmos izrazi Božiju volju.

Šta je pre kreacija ili stvaralac, da li je kreacija dovršena ili se kroz čoveka upotpunjuje, ko je Bog a ko je čovek, da li Bog sebe spoznaje kroz čoveka, da li se Božija kreacija nastavlja kroz stvaralaštvo čoveka, nijedno od ovih pitanja ne treba da nas zbunjuje. Sva ta pitianja su odgovorena davno pre nego što su postavljena.

All reactions:

18Rupa Aung, Gordana Čekić and 16 others

 Zašto ima tako malo radova i malo interesovanja za radove koji se bave temom suprotstavljanja nasilju i ratu?Savremena umetnost pokazuje da nije u stanju da se nosi sa temom nasilja, genicida, traumama rata...

Zato što je opterećena nepotizmom, karijerizmom, konformizmom, sujetom, formalizmom, elitizmom, (počev od umetnika, preko sistema-institucija, do publike). Zato umetnost nije u stanju da deluje isceljujuće i katarzično kako umetnost može i treba da deluje.

Političar voli moć, trgovac voli pare, a umetnik bi trebalo da voli umetnost. Ako onaj koji se bavi umetnošću voli nešto drugo, to drugo će se ispoljiti kroz njegov rad, a ne umetnost.

Ipak to ne zavisi isključivo od umetnika već pre od opšteg stanja u društvu, pogotovo u vlasti, koje se preliva na sve, pa i na njih. Uostalom kaže se "ne može se mimo sveta" , i "riba smrdi od glave".

Ispostavlja se da ako hoćeš da kažeš nešto protiv brutalnosti nasilja rata, moraš istovremeno da govoriš i radiš i protiv elitizma, komformizma, sujete, nepotizma, taštine, neznanja, licemerja, gluposti, itd itd. To je klupko zamršeno u čvor. Kada hoćeš da povučeš jednu vlat - jednu nepravdu da ispraviš, onda tek uvidiš da je svaka vlat tako uvezana i isprepletana sa drugima da u stvari povlačiš celo klupko, a povući to sve odjednom je jako teško. To je kao klaviri i sve drugo na njima u filmu Andaluziski pas (1929, Salvador Dali i Luis Bunjuel).

''Takvih radova je malo jer ''javnost'' nije raspoložena da reaguje na te teme. Napravio sam stotine crteža koje se bave ratom i ikonografijom nasilja. Video sam da je to, što se javnosti tiče, monolog ili nešto što ne vredi ''lajka''(i sam ''like'' je sumnjiv kao proto diskurs). Nije bilo komentara što je porazno, niko nije rekao kako je ipak u redu što je neki umetnik primetio da se oko nas dešava rat, niko nije promišljao rat (jer tu izgleda sve ''kristalno nejasno''). Ako ti nisi video ono što se na fb dešava godinama onda treba da se upitaš:''A šta sam ja uradio da pokažem solidarnost sa onima koji, ipak i pored svega, primećuju rat i nasilje?'' ''

Nikola Pilipović

 

Imam samo jednu primedbu autorima na ovaj rad, a to je da ne bi trebalo da se zove 186 breath, na engleskom jeziku, jer na tim stepenicama smrti verovatno da je bilo malo ili upošte nije bilo Engleza, Amerikanaca i ostalih iz engleskih govornih područja. A bilo je mnogo Jevreja, i poneki Srbin, sigurno barem jedan - Milanov deda.

Zato bi rad trebalo da se zove:

186 otem (na Jidišu)

נְשִׁימָה 186

186 udaha-izdaha (na srpskom jeziku)

O reči "dah" u nazivu rada

U prvi mah kada sam čuo naziv, i video rad, znajući da se radi o koncentracionom logoru Mathauzen, pomislio sam da se radi o gasnoj komori, tj. koliko udaha je potrebno da se čovek ubije u gasnoj komori. Udaha agonije panike straha.... Iako mi se čini da je 186 preveliki broj za to, ovaj rad može nositi i takve implikacije.

Ptice

 

List - Ptice

 

 

 Misliti da je čovek nezavisno, od ostatka sveta odvojeno i materijalno biće je isto kao misliti da u televizoru žive mali ljudi. Stvari su ipak malo suptilnije.

 Kao oblak razvejan vetrom nestalo je ja,

Kao što se na svetlu izgube senke nestao je svet,

U večnosti sadašnjeg trenutka nestalo je vreme,

Kao statua istopljena u vatri nestao je oblik,

Ostalo je samo srce Srećnog princa i u njemu Mir Ljubav i Istina.

Kako ne izbeći sadašnji trenutak

U Indiji, putem gde u blizini nema nikakvog naseljenog mesta, po žezi tropskog dana, hoda čovek, mršav, sa dugom bradom, asketskog izgleda, u jednostavnoj svetloj odeći. Hoda polako, od vrućine jakog sunca štiti ga samo marama vezana oko glave i beli platneni ogrtač. Kola prolaze pored njega. Jedna se zaustavljaju, "sadu hajde da vas povezemo, dug je put". "Ne hvala, nemam vremena da se vozim", bio je odgovor. Kola produžavaju vožnjom dalje, sadu produžava hodanjem dalje.

O čemu se radi u ovoj priči? Savremeni uslovi i visok standard ubrzavaju život. Savremena sredstva prevoza čine da se krećemo brže i za kraće vreme stižemo sa mesta na mesto. Veća brzina neumitno prouzrokuje i veću inerciju. Inercija je težnja da telo ostane u stanju ketanja u kome se nalazi. Telo koje se ne kreće inercija sprečava da počne da se kreće, a telo koje se kreće sprečava da se kreće brže ili da se zaustavi. Kada je kretanje jako - teško je suprotstaviti se inerciji. Tako savremeni način života povećava inerciju. Ni jedan vozač neće zaustaviti svoja kola samo da bi pogledao i pomirisao poljskjo cveće, da bi neobavezno porazgovarao sa nekim ili uradio nešto drugo što se u tom trenutku pojavljuje kao mogućnost u neposrednoj okolini. To je zato što je za promenu kretanja i zaustavljanje potrebno savladati inerciju, a kada je kretanje snažno i inercija je snažna. Mudraci upućuju - prebivaj u sadašnjem trenutku. To baš znači da treba postupati prema prilikama koje iskrsavaju u sadašnjem trenutku, a to je jako teško (i opasno) ako je brzina kretanja velika. Na taj način propuštamo sve ono što je proviđenje sadašnjeg trenutka namenilo kao mogućnost - to je naš život, prilika za sticanje iskustva i spoznaje ovog sveta. Tako da je zapravo zabluda da je ubrzavanje kretanja ušteda vremena i da je povećani komfor savremenog načina života nešto poželjno i korisno.

Pri maloj brzini možemo videti svet oko sebe i u tom procesu posmatranja dati sebi priliku da nađemo sebe u tome što vidimo. Kad se to desi, a ponekad se to zaista desi, možemo se lako tu zaustaviti i (embrace) zahvatiti dubinu tog trenutka; i u njemu zahvatiti suštinu stvarnosti - i napiti se spoznajom kao sa svežeg izvora. Ako smo se kretali prebrzo, nećemo se zaustaviti, i tako propuštati priliku za prilikom da ostvarimo ono što treba da ostvarimo i budemo ono što treba da budemo.

Čovek koji se sa svojm kolima zaustavio da poveze sadua, svojim ljubaznim postupkom i jednom rečenicom mudraca, nagrađen je ovom lekcijom. On je i tako stao jer je hteo da neobavezno razgovara sa mudracem tokom vožnje i sazna nešto od njegove mudrosti, ali mu je lekcija došla na taj nepredviđeni, a ipak savršeni način.

 Сугубо јектаније на пет зрна:

Бог Учење Црква Духовник Родитељи

Common Chanting on 5 seeds:

Buda Damma Sanga Teacher Parents

Јутарње трчање по хоризонту догађаја

 

 

Ova je zemlja puna snova

Ovo je nebo puno ptica

Leti se i bez aviona

Sjaj zvezda i osmeh preko lica

Зид плача

 

Nikola Tesla je rekao da ako želite da spoznate Univerzum treba da mislite u terminima energije, frekvencije i vibracije.
 

Posmatranje Z-Ida

Uloga (z)ida u srpskim performansu i šire

Kratka istorija performansa

Performans Kameleohe HWY Milice Lapčević i Dejana Klincova (SKC, 1986) zaslužuje da bude vrednovan, i zato ćemo ovim tekstom to učiniti, stavljajući ovaj rad u relaciju prema ostalim značajnim dostignućima u ovoj oblasti. Primenjujući i proverenu metodu - upoređivanje otkrićemo problematiku, pokazati relacije, povezanost, i štaviše otkriti i shvatiti umetničke vrednosti i značaj autora i njihovog rada.

Zid galerije je za likovnu umetnost ono što je filmsko platno za filmsku umetnost.

Baveći se performansom, nije čudo što su taj korenski simbol - zid, verovatno podsvesno, likovni umetnici preneli u performans.

Primećujemo da od kako su likovni umetnici počeli da se bave performansom 70 godina prošlog veka - zid je važan simbol koji koriste u svom radu.

U performansu Ilije Šoškića "Maksimum energije minimum vremena" u zid galerije se puca iz pištolja. To je postupak deteta koje razbije igračku jer je radoznalo da vidi kako ona funkcioniše.

Performans Dejana Klincova i Milice Lapčević, Kameleohe HWY, u kome on telom udara o zid je još neposredniji i još jači od toga po stepenu iskrenosti da se otkrije ta tajna. Tu nema posrednika ili oruđa koje se koristi (pištolj) već se odgovor traži direktno - telom u bolnom iskustvu udaranja (telom-glavom!) o zid. To jako dobro odsliikava metod rada likovnih umetnika - upornost, tvrdoglavost, zadrtost, posvećenost. U tom procesu nastaje slika na zidu galerije. Dramatično je do te mere da to postaje zid pred streljačkim strojem, pucanj se već prolomio, a ono što u performansu i na fotografijama vidimo je večnost trenutka od pucnja (Ilije Šoškoća) do neminovnog kraja koji zovemo smrt (personifikovane belim perjem koje pada sa neba). To je prostor rada umetnika. To je ovde opisano tako istinito, tako neposredno, iskreno i snažno.

Ali nastavimo sa našom metodom upoređivanja:

Tu nismo daleko od performansa "Was ist kunst?" Raše Todosijevića. I u ovom radu kao i u prethodna dva umetnik se jednako pita, a time i objašnjava šta je to umetnost. Ovaj rad nam pokazuje jednu zanimljivu karakteristiku umetnosti, a to je da anticipira budućnost - prevazilazi vreme. Objasnićemo to: Raša T. koristi nemački jezik zato što je zid na koji nas upućuje Berlinski zid, a 1974. kada je performans prvi put izveden, njegovo rušenje se nije moglo drugačije predvideti nego u performansu. Time i samo rušenje Berlinskog zida (u budućnosti) postaje deo ovog performansa Raše T. To je isti čin kao kada Ilija Šoškić puca u zid.

Da li je rušenje zida smrt umetnosti ili kao i svaka smrt samo oslobađanje od tim simbolom uokvirenog načina postojanja, pitanje je koje umetnik svojim činom postavlja. To je pitanje šta je smrt, šta je život, šta je umetnost. A sva ta pitanja smeštena su u večnost trenutka od pucnja do trenutka kada tane stigne do zida. Kako kaže Branko Miljković:

"Jer i pad je let dok se ne padne,

U sebe; a tamo - nema nas, već gadne,

Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;

Ko nema više srca taj ga ima."

Kod Marine zid je kineski - za najveću od svih i njen najduži performans je i pravljen zid - najveći na svetu. Umetnik tj. umetnica, ako je Prisutna/Prisutan ima pravo na to.

I današnje generacije umetnika pokazuju nesmanjeno interesovanje za zid. Primer - dobitnica Politikine nagrade 2022, Sanja Latinović. Njena potpuno nadrealistička instalacija-performans "Prepreka ili prag" se stavlja rame uz rame sa Dalijevim instalacijama (soba-ženski portret). One kao da prikazuju zemlju čuda u koju je kroz zečiju rupu upala Alisa (izgubljene dečake je našla i tamo odvela vila Zvončica, Vendi i njenu braću sam Petar Pan, Bel je odvela njena ljubav prema ocu i žrtva, a Doroti je tamo odneo vetar...) a taj svet je umetnicima dobro poznat... Opet ista tema...

Nije slučajno što reč zid sadrži reč - id. Id je nesvesni, nagonski, temeljni deo građevine čovekove psihe, na kome sve počiva - i ljubav, i istina, i sve druge životne vrednosti. Ko se usudi da kopa po temeljima rizikuje da sruši celu zgradu. A ipak, odgovori su tamo zakopani (kao rimski vodovod i kameni sarkofazi pored Skupštine, a ko zna šta je još zakopano ispod Skupštine!!). Eto, time se bave umetnici. Kad niko drugi neće i ne sme to da kaže, tu da se spušta.

Pitate se verovatno odake dvadesettrogodišnjem mladiću sve to, reklo bi se: sve je to ipak konstrukcija iz perspektive proživljenog života jednog pristrasnog šezdesetogodišnjaka. Ali ne zaboravite, umetnost anticipira vreme, ona je čudo!