Ima neka tajna veza za sve nas

 

Maraton

Lice sna

Georgia O'Keeffe | Music, Pink and Blue No. 2

U snu sve što se dešava izgleda da je kao na stvarnosti, i nismo u stanju dok to doživljavamo da to razlikujemo od stvarnosti. Buɗenjem postajemo svesni da je to sve unutra a ne spolja. Ponekad, ako je san bio uzmemirujući (mučan), lakne nam što to nije stvarnost. Ipak ne uviđamo da smo i dalje u istoj situaciji. I dalje to što se događa doživljavamo kao stvarnost isto kao u prethodnom slučaju.

Nećemo u snu shvatiti iluzornost sna, sve dok u stvarnosti ne shvatimo iluzornost stvarnosti; jer san samo podražava stvarnost. Sve dok u stvarnosti ne prihvatamo da je iluzorna, i san i stvarnost će imati moć da nas zadrže u svojim lancima.

I budno stanje i san su isprepleteni utiscima, ljudima koje poznajemo, događajima koji se razvijaju nezavisno od nas - svojim tokom.

I posmatranje filma je slično i jednom i drugom, ne potpuno isto - ni potpuno različito, ni sa jednim ni sa drugim. Za sva tri je zajedničko uživljavanje - poistovećivanje, mimezis.

Leonardo je upućivao da treba posmatrati i slikati stare zidove prošarane od starosti i vlage. Rekao je da se na takvim zidovima mogu videti likovi, bitke, ljudi, događaji, priče... Gde su te slike? U svesti posmatrača, one su unutra kao i snovi (a ipak napolju - na zidu). To je još jedan primer da su opažanja u budnom stanju unutra, isto kao i u snovima. Magija i zagonetka i misterija je kako to što je mnogostruko i spolja može biti jedno i unutra.

Hari Poter pita profesora Dambldora: Da li je ovo stvarno, ili je sve ovo samo u mojoj glavi? Da to je u tvojoj glavi, a zašto misliš da to nije stvarno (spolja)? Enigma je kako da to što je unutra jeste i spolja.

Džordžija O'Keefe je primer slikarke koja je razumela i prihvatila (možda i ne znajući) Leonardov savet. Posmatrajući cveće, listove, floru, slikala je svoj unutrašnji svet. U spoljašnjem svetu našla je ono što otvara njen unutrašnji svet i jednostavno to i prikazala; ostavši najdoslednija sebi.

Slikanje zgužvanih papirića bačenih na ulici, otvara podsvest. Kaže D.Jovičić citirajući K.G. Jung-a.

To stalno rade glumci. Oni lik koji glume nalaze u sebi i igraju ga onako kako bi se ponašao spolja; taj lik kao oni sami.

To je mimezis, u slikarstvu se zove podražavanje. U istočnjačkoj zen i budističkoj tradiciji to je poistovećivanje.

Ko se poistoveti sa putem - doseže i cilj puta; jer je cilj puta deo puta (ili se, iz te persektive, takođe može reći da je put deo cilja puta). Zato se kaže: važnije je putovanje od destinacije. Cilj je doseći poistovećenje, a ne odredište puta (koje takođe može biti i jeste isto, na način kao što su spoljašnje i utrašnje povezani u isto).