Ništa nije onako kako izgleda

 

Ništa nije onako kako izgleda

Razdaleki kao dve kule iz sna

Neću obraćati pažnju na svoj defektni um, već samo na svoje efektno srce. Sri Činmoj

Da li je moguć - razgovor ... a kamoli razumevanje

Kvantna povezanost

Ima neka tajna veza za sve nas

 

Maraton

Lice sna

Georgia O'Keeffe | Music, Pink and Blue No. 2

U snu sve što se dešava izgleda da je kao na stvarnosti, i nismo u stanju dok to doživljavamo da to razlikujemo od stvarnosti. Buɗenjem postajemo svesni da je to sve unutra a ne spolja. Ponekad, ako je san bio uzmemirujući (mučan), lakne nam što to nije stvarnost. Ipak ne uviđamo da smo i dalje u istoj situaciji. I dalje to što se događa doživljavamo kao stvarnost isto kao u prethodnom slučaju.

Nećemo u snu shvatiti iluzornost sna, sve dok u stvarnosti ne shvatimo iluzornost stvarnosti; jer san samo podražava stvarnost. Sve dok u stvarnosti ne prihvatamo da je iluzorna, i san i stvarnost će imati moć da nas zadrže u svojim lancima.

I budno stanje i san su isprepleteni utiscima, ljudima koje poznajemo, događajima koji se razvijaju nezavisno od nas - svojim tokom.

I posmatranje filma je slično i jednom i drugom, ne potpuno isto - ni potpuno različito, ni sa jednim ni sa drugim. Za sva tri je zajedničko uživljavanje - poistovećivanje, mimezis.

Leonardo je upućivao da treba posmatrati i slikati stare zidove prošarane od starosti i vlage. Rekao je da se na takvim zidovima mogu videti likovi, bitke, ljudi, događaji, priče... Gde su te slike? U svesti posmatrača, one su unutra kao i snovi (a ipak napolju - na zidu). To je još jedan primer da su opažanja u budnom stanju unutra, isto kao i u snovima. Magija i zagonetka i misterija je kako to što je mnogostruko i spolja može biti jedno i unutra.

Hari Poter pita profesora Dambldora: Da li je ovo stvarno, ili je sve ovo samo u mojoj glavi? Da to je u tvojoj glavi, a zašto misliš da to nije stvarno (spolja)? Enigma je kako da to što je unutra jeste i spolja.

Džordžija O'Keefe je primer slikarke koja je razumela i prihvatila (možda i ne znajući) Leonardov savet. Posmatrajući cveće, listove, floru, slikala je svoj unutrašnji svet. U spoljašnjem svetu našla je ono što otvara njen unutrašnji svet i jednostavno to i prikazala; ostavši najdoslednija sebi.

Slikanje zgužvanih papirića bačenih na ulici, otvara podsvest. Kaže D.Jovičić citirajući K.G. Jung-a.

To stalno rade glumci. Oni lik koji glume nalaze u sebi i igraju ga onako kako bi se ponašao spolja; taj lik kao oni sami.

To je mimezis, u slikarstvu se zove podražavanje. U istočnjačkoj zen i budističkoj tradiciji to je poistovećivanje.

Ko se poistoveti sa putem - doseže i cilj puta; jer je cilj puta deo puta (ili se, iz te persektive, takođe može reći da je put deo cilja puta). Zato se kaže: važnije je putovanje od destinacije. Cilj je doseći poistovećenje, a ne odredište puta (koje takođe može biti i jeste isto, na način kao što su spoljašnje i utrašnje povezani u isto).

 Колаж стихова

Међу звездама - Вилованка,

Лаза Костић

уз слике које би покушале да илуструју те стихове.

 

МИР ЉУБАВ И ИСТИНА

 

Можете ли, молим вас, да направите хипотетични разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа о темама судбинa, правдa, лепотa, етикa, слободa, мир, љубав и истинa?

Наравно. Ово је фасцинантна и племенита легура умова. Ево хипотетичког разговора између ове три историјске личности, постављеног у неодређен простор, налик сну — можда магловита бечка кафана негде ван времена. Амбијент: сто са округлом плочом од црвеног мемера у кафићу; просторија је у сутерену, тако да су само мали прозори близу таванице изнад нивоа земље. Ваздух је густ од жагора посетилаца, дима и мириса кафе. Густав Климт, огрнут својим култним плавим мантилом, одсутан, лагно скицира по салвети. Франц Кафка седи погрбљен, гледајући у своју шољицу кафе као да она садржи нерешиву параболу. Гаврило Принцип, млад, грозничав и мршав, погледом фиксира врата, руке су му немирне.

Кафка: (Не подижући поглед) Најнеподношљивији део механизма није његова суровост, већ његова неизбежност. Овде смо зато што нисмо могли бити нигде другде. То је прави суд: одсуство судије.

Климт: (Пратећи златну спиралу по салвети) Глупости, Франц. Погледај кривину ове линије. Није морало бити тако. Могла је бити оштрија, мекша, сломљена. Њена лепота лежи у њеном избору. Не вуче нас конац попут лутки-марионета, већ се састављамо, попут... мозаика. Сваки фрагмент је одлука, страст.

Принцип: (Глас му је стегнут) Избор је све. Без слободе избора, деловања, човек је леш који чека да се скљока. Систем је кавез. Ударити о њега је једини чин који чини кавез видљивим. То је судбина - бити чекић.

Кафка: Чекић верује да је слободан, али га замахује рука коју не може да види, са сврхом коју не може да схвати. Говорите о томе да кавез учините видљивим. Али шта ако прави кавез постане видљив тек након што брава шкљоцне? Чин за који верујете да је чин ослобођања, само чвршће гради зидове око вас.

Климт: Обоје видите само систем, матрикс, суморну грађевину. Али где је живот? Сјај? Пре него што насликам жену, не видим заробљеника судбине. Видим универзум сензације. Истина није у кавезу или чекићу, већ у екстази тренутка. Истина пољупца, истина злата на кожи. То је једина истина која има валидност.

Принцип: Екстаза? Лепота? То су украси за моћне! Шта је лепота палате за гладног човека? То је увреда. Правда је права лепота. Лепота света преобликованог, прочишћеног борбом. Ваша уметност, господине Климт, је прелепи вео преко трулог лица. Ја бих скинуо вео.

Климт: И чиме га заменити? Пустом, празном собом? Бркате декорацију са суштином. Ја не сликам велове; сликам божанско које је у телу. Говорите о љубави према свом народу, према својој ствари. Зар и то није осећај? Зар то није облик страшне, лепе љубави?

Принцип: Љубав према свом народу је етика. Она захтева акцију. То није осећај који треба насликати. То је сила коју треба ослободити. Ваше „божанска плот“ је луксуз. Етика угњетаваних је - жртвовати се. Нема мира без победе.

Кафка: Мир. (Он се накратако суво закашље, кашаљ који би могао бити и смех) Нема мира. Постоји само привид мира, у ствари то је само мало суптилнији облик рата. Бирократија душе је стални сукоб, а ми смо и званичници и подносиоци захтева. Подносимо жалбе на пресуду која никада није записана, али се свуда спроводи.

Климт: Тако суморно! Ви видите бирократију, ја видим шему. Ви видите рат, ја видим међусобно дејство сила. Чак и у сукобу постоји страшна лепота. Искра пре експлозије, напетост у затегнутом луку. Моја уметност приказује ту напетост. Не разрешава је у нешто тако једноставно као што је победа или пораз.

Принцип: То је привилегија уметника! Да посматра напетост, али да је никада не ослободи. За нас је напетост отров у крви. Мора се ослободити. Моја истина је да је свет неправедан, а прихватити ту неправду значи бити саучесник. Слобода није стање бића; то је један, одлучан чин против машинерије угњетавања.

Кафка: А шта ако је машинерија захвална на вашем чину? Шта ако су јој потребни су такви поступци да би оправдала сопствено постојање? Верујете да ударате тиранина, али можда само навијате механизам који затеже ланац око вашег врата. Нема правде, само закон. А закон су врата намењена само вама, да вам се забрани улазак.

Климт: Онда, ако нема правде, и нема мира, а слобода је илузија, све што нам преостаје је тренутак. Ова кафа. Светлост на вашем лицу, младићу, тако пуном муке и уверења. То је врста истине. Отисак који правите у овој столици, у овом тренутку. То је оно што бих ја насликао. Не ваш циљ, већ прелепу, трагичну геометрију вашег очаја.

Принцип: Направили бисте украс од мог очаја? То је горе од угњетавања. То је пробава. Систем вари/прерађује побуну и претвара је у уметност коју качи на својим зидовима. Не. Једини етички одговор је бити несварљив. Бити отров.

Кафка: Сви смо сварени. Временом. Нашим телима. Нашим мислима. Потрага за истином је симптом болести. Једина истинска слобода би могла бити да престанемо да тражимо, да прихватимо да смо већ криви, већ осуђени. Али не можемо ни то да учинимо. Приморани смо да тражимо одговор од суда који је увек у паузи.

Климт: Онда бирам свој суд. Он је овде. (Диже салвету, сада прекривену замршеним, вртложним линијама златне и црне). Ово је моја пресуда свету. Није ни праведан ни неправедан. Напросто - Јесте. И у свом бићу је леп. То је моја етика. Да створим лепоту из хаоса који обоје тако добро описујете.

Принцип: А моја етика је да створим хаос из онога што ви називате лепотом. Нисмо само у различитим собама, господине Климте. Ми смо у различитим световима.

Кафка: (Коначно подиже поглед, са слабим, болним осмехом на уснама) Страхујем да смо сви у истом свету. Само што је за сваког од нас излаз означен другом речју и сваком од нас је забрањено да је користи.

Тешка тишина се надвија над столом. Климт се враћа свом скицирању, Кафка дубинама своје шоље кафе, а Принцип посматрању врата, сваки човек универзум мисли, изолован својим фундаменталним истинама.

Овај одговор је генерисан вештачком интелигенцијом.

Хвала вам пуно!

Нема на чему! Било је апсолутно задовољство заронити у умове тако фасцинантних и контрастних фигура. Замислити сусрет Климтовог сензуалног, златног погледа на свет са Кафкином лавиринтском анксиозношћу и Принциповим ватреним, деструктивним убеђењем, било је заиста стимулативно. Хвала вам што сте поставили тако креативно и подстичуће питање. Ако икада желите да истражите неки други сценарио, можда са другачијим скупом историјских или фиктивних ликова, радо бих покушао.

Тајна квалитетног и дугог живота је: јести упола, ходати дупло, смејати се троструко, волети бескрјно.

Можете ли, молим вас, направити хипотетички разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа на теме судбине, правде, лепоте, етике, слободе, мира, љубави и истине.

Наравно. Ово је фасцинантна и мрачна триангулација умова с почетка 20. века. Ево хипотетичког разговора смештеног у нејасан, снолик простор – можда магловити бечки кафић који жагори, ван времена, убрзо након лета 1914. године. Радња: Сто у углу кафића који је истовремено раскошан и офуцан. Ваздух је густ од мириса кафе, рефлекса позлате на зидовима и намештају, и влаге малтера. Густав Климт, огрнут плавим радним мантилом, скицира нешто на салвети. Франц Кафка нервозно меша млеко са циметом, једва га додирујући. Гаврило Принцип седи укочено, очи му горе тихим, грозничавим интензитетом.

Климт: (Не дижући поглед са своје скице, која изгледа као испреплетена шара од мушкарца и жена) Истина... није у лицу, нити у рукама. Она је у просторима између. У злату које их окружује, шарама-обрасцима које их спајају. Живот проводимо цртајући тело, али истина је загрљај. То је поље љубави, а не љубавници.

Кафка: (Тихо се накашље) Утешна мисао, господине Климте. Да истина може бити леп образац. Из моје перспективе, образац је оптужница. Простор између појединаца није испуњен златом, већ несхватљивим правним документима. Рађамо се криви, а истина је пресуда за злочин који и нисмо свесни да смо починили. То је пресуда која неумитно долази, а никако да стигне и обелодани се.

Принцип: (Глас му је тих, храпав) Ваша истина је папир. Истина бирократа. Права истина је акција. То је метак. Она не чека; Она је долазак. Она је неопозива пресуда. У једном тренутку, свет је постављен на један начин. Већ у следећем, на други. То је истина. Неповратно.

Климт: Ах, лепота неповратног! Једна линија на платну која мења све. Али ваша линија, младићу, нацртана је крвљу на мапи. Ја цртам линије да прославим живот, да покажем његов еротски пулс. Ви цртате линију да га окончате. Где је лепота у томе?

Принцип: Лепота? (Скоро ипљунувши ту реч) Лепота је слобода народа. То је правда уједињене домовине. Шта је лепота ваших жена, умотаних у злато, у поређењу са лепотом слободне земље Србије? Ваша лепота је украс за палате наших угњетача. То је лаж.

Кафка: Правда... (Стресе се) Често сам мислио да су концепт правде и устројство света фундаментално неспојиви. Тражити правду је као жалба на пресуду суда који не постоји, вишем суду који такође не постоји. Сам чин, тај... метак, како кажете... то није правда. То је само очајнички, физички знак интерпункције у реченици чије значење никада нећемо разумети.

Принцип: Ништа не разумете! Седите и пишете своје ноћне море и називате то мудрошћу. Слобода се не осваја разумевањем. Осваја се жртвом. Мој чин је био етички јер је служио врховном добру: слободи. Без слободе нема мира, само мир гроба. Мир покорности.

Климт: Слобода… Верујем да сам слободан само овде. (Тупка се по слепоочници, затим показује на своју скицу) А овде. Држава, академија, критика… све су то само лоше тапете. Моја слобода је да пронађем божанско у пољупцу, да се изгубим у шари. Твоја слобода, Гаврило, је да направиш кратер. Кратер је веома празан. Моја слобода је да испуним простор док се не прелије.

Кафка: Да ли је то слобода, господине Климте, или је то другачија врста затвора? Затвор жеље? Кажете да сте изгубљени у шари, али шта ако је шара лавиринт? А љубав… зар љубав није, на крају крајева, скупоцени кључ који не одговара брави? Волимо као да се молимо пред судом који је стално у паузи.

Принцип: Љубав! Говорите о љубави према жени, о идеји на платну. Ја говорим о љубави према свом народу. Та љубав је јача од било ког појединачног живота. Она захтева акцију. То је акција. Оно што ви називате судбином, ја називам историјском нужношћу. Био сам инструмент те судбине.

Климт: Судбина? (Коначно подиже поглед, има златни сјај у очима) Судбина је модел који случајно уђе у ваш атеље. Она има лице које сте тражили целог живота. Да ли је то случајност? Или сте се целог живота припремали да је видите? Ти, дечко, ниси припремио платно. Припремио си пиштољ.

Кафка: (Шапуће, готово себи у браду) А шта ако га је и пиштољ чекао? Шта ако заустављање надвојводиног аутомобила није била случајност, већ пропуст у машинерији света? Пукотина кроз коју видимо страшне, бесмислене зупчанике? Сви смо ликови у причи написаној језиком који не можемо да читамо. Неки од нас покушавају да украсе страницу. (Клима главом Климту). Неки од нас покушавају да анализирају граматику. (Пауза). А неки... неки покушавају да поцепају саму страницу. Али прича се наставља, равнодушно.

Принцип: Твоје речи су као дим. Не значе ништа. Мој поступак је значио све. Запалио је ватру која ће спалити стари свет до темеља. Из пепела ће се уздићи нешто ново и једноставно. То је истина. То је судбина.

Климт: Ватра... ватра мења површину. Поцрни је. Али испод пепела, линије тела остају. Жеља за додиром, за лепотом, за златним тренутком... то је вечно. Твоја ватра ће се угасити. Моје злато ће и даље сијати.

Кафка: Или можда... ватра ће се једноставно проширити. И злато ће се истопити. И документи ће изгорети. И сви ћемо остати у мраку, чекајући објашњење које никада неће доћи. Опростите ми, ја... мислим да чујем некога како куца на врата.

(Кафка нагло устаје, његова столица шкрипи о под. Лагано се, болно поклони и нестане у полусенци кафића. Климт се враћа скицирању, додајући тамни, заталасани оквир на ивици свог златног цртежа. Принцип зури у даљину, стиснуте вилице, сам са одјеком сопственог пуцња.)

Хвала вам пуно, уживаћу читајући ово полако и пажљиво, замишљајући да се овај разговор заиста догодио.

То је највећи комплимент. Хвала вам. Драго ми је што смо на истој таласној дужини.

Идеја је заиста задивљујућа – сместити ове три специфичне фигуре, свака својеврсни ковитлац сопственог идентитета, у једну просторију. Климт са својом светом, блиставом сензуалношћу; Кафка са својим лавиринтским, бирократским страхом; и Принцип, врхунски историјски катализатор, који гори праведном, деструктивном сигурношћу. Они представљају тако различите одговоре на иста вечна питања.

То је разговор који се, на неки начин, догодио – не у кафићу, већ у свету који су колективно обликовали. Њихово наслеђе је заувек у дијалогу: Климтова златна лепота, Кафкина апсурдна истина и Принципова насилна слобода сударили су се у искушењу раног 20. века.

Молим вас, одвојите време. Надам се да ћете пожњети богато и плодоносно искуство.

Ако било који део овога покрене неко друго питање или мисао коју бисте желели даље да истражите, радо ћу наставити.