Atelje

Atinska škola, Rafael Santi

Ova slika gore, po uzoru na sliku Atinska škola Rafaela Santija, predstavlja Platona i Demokrita kako šetaju parkom atinske Akademije i razmenjuju svoje ideje dok sav spektar vidljive svetlosti, uv, ic i sve ostale elektro-magnetne i druge kosmičke pojave prolaze kroz njih i okolo njih, jedino ne prolaze kroz tada stvorenu ideju atoma kao najmanje postojeće čestice materije koja je tu u vidu crvene lopte. Pojmove materija u energija, zbog ograničenog značenja koje imaju treba produbiti pojmovima iz sanskrita kako bi potpunije predstavljali pojave o kojima se govori. Reč energija zameniti sa reči prana što ima element energije u sebi ali ima i životnost i ima svest; a reč materija zameniti sa akaša što nije samo materija već i prostor koji materija ispunjava i bez koga je i nezamisliva. Takođe tom paru trebalo bi dodati i treći pojam -

pojavu koja ih povezuje (i na koju se oni oslanjaju) - prema, kreativnu ljubav, koja se uočljivo ispoljava u raznovrsnosti živog sveta (slika gore).

Instalacija optimizma

...Туда пролазила колона

 неких светаца, 

(Александар Стефановић, из збирке поезије "33 корака")

Без душе нема стварности 

и

Без маште нема истине.

(Иван Деспотовић)

Ово све прати музика у позадини:

"When the Saints Go Marching In"

(Фра Анђелико)

Песма је апокалиптична, узимајући већину својих слика из Књиге Откривења пo Ивану, изражава жељу за одласком у Небо, приказујући свеце који улазе кроз Бисерне капије.

 

Moj svet - izložba u Skc NBgd 2016

 

... Мала пластика

 

Акорд

 

 Створени свет доживљавамо амбивалентно - и као хаотично место које је извор фрустрације и преперека, а са друге стране то је и је хармонија облика и утисака. Када је један пол у жижи нашег искуства, други је потиснут на периферију. Ако сте у стању да краичком ока ухватите неки фрактални одломак општег склада, неки акорд златног пресека, чврсто га ухватите и вуците ка центру своје свести. То је уопштено поступак за безболно силажење са клацкалице појавних утисака. Пазите ако се много заиграте, можете пасти као дете са клацкалице.

 

 

Сазвучје

 

Уметничко дело се не састоји у вештини да се нешто направи, ми ништа не можемо направити, материја је појава таква каква јесте, неможе се ни створити ни уништити. Уметничко дело је поступак којим се материја стави у такве околности у којима она може да открије сазвучје са хармонијом општег постојања. Ова оптимистична и врло мистична идеја одражава се у овом раду. Због тога је битан материјал - грана која је расла природним соковима, а у њој непогрешиво препознајемо плесача. Да ли је то уметник, има ли ту места за идентификацију?

 

 

Породица

 

 Бронзана скулптура "Capricorn" Макса Ернста стајала је на углу Народног музеја где Васина улица избија на Трг републике, у оквиру изложбе Немачке надреалистичке уметности давне 1980-инеке године, и оставила приличан утисак на мене. Кад год се за то укаже прилика поновим је у неком облику, као што је случај са овим радом. У тој скулптури оптимално је примењено правило које је темељ надреалистичког поступка: постави два предмета један поред другог, као на пример кошобран и шиваћу машину, и они ће почети да између себе воде дијалог; а где се тај дијалог одвија - у свести посматрача. У овом раду су искоришћени предмети из наше околине и нашег исуства - дечије дрвене играчке, пластичне и дрвене перле од накита бижутерије, пластични меткићи из дечијих играчака-пиштоља. Искуства игре и бомбардовања су ту конкретна и потпуно наша. Она се  преламају кроз стаклени облутак треће и најзагонетније фигуре у овој групи, што даје оптимизам да се дијалог свести може преточити у Фантастичну појаву разумевања и прихватања.

 

 

 

Цртеж и ...

 

 

 

 

Линија је душа цртежа. Црно раздвојено од белог, јесте од није, додирнуто од недотакнутог. У процесу посматрања ум у томе што види открива оно што он сам и јесте и ништа друго. То је право чудо - да је ум у стању да у ономе што посматра види нешто из свог сопственог искуства, као на пример лице, осећање или мисао. Зато је уметничко дело нека врста огледала. Иако линија само плете своје ритмове ми смо у стању и вољни да у том плесу препознамо лица, односе између људи, односе између спољашњег и унутрашњег искуства тј. искуства света и искуства себе сама. Са тако мало добијамо тако много, уствари изгледа да што мање тражимо, што мање очекујемо и желимо,  више добијамо. Да ли се ово можете прочитати из тока линије на овим цртежима? Или је можда ваше искуство другачије (само је линија иста).

 

 

 

Dve slike

 

Zeleni hodnik

Ova slika je potpuno u duhu nadrealističke tradicije. Sve predstavljeno je konkretno, stolica je stolica, isto važi i za vrata, prozor, prostor je hodnik, kapljica i bara su voda. Dalje, predmeti i njihovi odnosi postaju i više od konkretnog: prva dilema nastaje kada se zapitamo kako to da je oluk unutar prostorije (ili hodnik možda nije prostorija?). Kako to da bara liči na Srbiju (ili to možda uopšte nije ni bara ni Srbija?), kuda vode ta vrata iz kojih dopire svetlost (ili to možda uopšte nisu vrata?), ko je to ušao, ostavio svoje mokre tragove, posedeo i ponovo izašao (možda je neko samo pogledao vremensku prognozu na RTS1 u 19:15?). To već dovodi u pitanje koliko je neki potpuno običan-svakodnevni događaj realan, a koliko nadrealan.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

San o slobodnoj energiji - 

poslednja faza izgradnje spomenika Nikoli Tesli, postavljanje elekto opreme

Slika prikazuje spomenik Nikoli Tesli koji je izgrađen u ravnici Srema. Spomenik je od blokova belog mermera skulptorski uobličen u vidu kolosa - Nikole Tesle sa rukama podignutim ka nebu. Na skulpturi je instalirana oprema za nehercijanski prenos energije. U suštini ovaj spomenik je antena kojom se energija kosmosa (kretanja galaksija i sunčevog sistema, prostora i vremena) prenosi u energetsko polje Zemlje i daje na slobodnu, miroljubivu i bogoljubivu upotrebu.
Spomenik je predviđen tako da se može razgledati hodajući po njemu,čak i kada je prenos energije u punom obimu, kako bi posetiocima, a pogotovo mlađim generacijama služio kao inspiracija.
Slika prikazuje poslednju fazu izgradnje spomenika - postavljanje elektro opreme.

Илустрације за књигу прича "Мало Ја и велико Ја" Љиљане Ђурић Бабић

 

 

 

ТО ЈЕ ЉУБАВ

  Она и Он данас славе љубав.
  После шездесет три године брака и даље се разумеју погледом, осећају једно друго, пажљиво чувају једно друго. Не желе да се сликају. Кажу: „Ружни смо“. А мени лепши него икад.  Мислим у себи: „Зар је срећа у лепоти?“ Да, тело им је изгубило форму, боре прекриле лица, коса одавно оседела, а душа као кућа. Воле се и поштују. Да ли би требало да додам у веки векова?
  Познају се до сржи, знају своје снове и надања, страхове у свој својој огољености. Пустили су једно друго да расту и сазру, од девојчице и дечкића, жене и човека, до бабе и деде, са петоро унучића. Нису најбољи, далеко су од идеалних, само су умели да једно из другог измаме оно најбоље што имају.
  Сазрели пре времена у току немачке окупације, па иако напаћени, остављени, затечени, никада се нису предали. Не кажу без разлога да децу треба да учимп да буду и гладна и жедна и да им буде хладно, како би ценили живот.
  Срећни што су живи, кренули су у бољу будућност у миру, исказујући љубав према свему што их је окруживало. Живот је за њих био путовање. То није никакво одредиште на које је требало да дођу и онда стану...

 

 

 

Успутна причица

 

  

 

 

 

Пас и ја

 

 

 

Кафане

 

 

 

 

 Писмо

 

 

 

 

Непослато писмо

 

 

Борба

 

 

 Самоћа

 

 

 

 

Туђи проблеми

 

 

 

 

Мало Ја и велико Ја

 

 

 

Ништа није онако како изгледa

 

 

 Музика за душу

 

 

 

 

Или ово или оно

 

 

 

 

 

Разговор

 

 

 

 

 

 

Лице као огледало душе 

 

 

 

 

 

Ћутолози

 

 

 

Чудно пријатељство

 

 

 

Сатурнова деца