Profesor Dragan Lubarda poznat je između ostalog i po jedinstvenom spontanom performansu u kome je zapišavao Akademiju nauka u Knez Mihahlovoj. Ovaj performans se može mirne duše svrstati u antologijska dela srpskog performansa rame uz rame sa performansima Marine Abramović i Raše Todosijevića, iako ovaj performans više koristi rečnik beogradske boemije nego umetničke scene - Lubarda je bio (najmanji) zajednički sadržatelj obe. U tu grupu umetnika-boema spadaju i vajar Slaviša Čeković, Libero Markoni, Moma Kapor, Mirče Pavlović, Žika Ciglić... Uporedećemo ga sa drugim performansima, kako bi smo mu tom metodom odredili značaj.
Možemo reći da je ovaj Lubardun performans mnogo bolji nego performans hrvatskih umetnika (Damir Stojnić 2004) u kome su oni gađali kamenicama i razbili par prozora na zgradi uprave u Rijeci, hvatajući neku asicijaciju na duel Davida protiv Golijata.
Drugi primer je (na balkanskom nivou) isto kao kada (na evropskom nivou) Kristo paravanima zapakuje Bundestag.
Ovaj Lubardin performans je mnogo spontaniji, fiziološkiji.
Neuračunjljiv kao i performans Ilije Šoškića u u Rimu, Galerija L'Attico, 1975. I on je na svoj način pucao iz svoje pucaljke kao i Ilija Šoškić, ulažući svoj maksimum energije ispijenih piva na Kolarcu i u kratkom vremenu prešavši ukoso preko Kneza Mihaila do Akademije, ostalo je istorija. S tim što performans Ilije Šoškića nema tako jak uvredljiv karakter kao performans Dragana Lubarde. Nije to bio bilo koji zid, kao što bi svako kuče učinilo, čak ni zid galerije, već konkretno VIP zid Akademije nauka i umetnosti na koji se ispraznio. Takva izjava je vrlo konkretna, ravna psovki i upućena kako na ovu vrlo konkretnu adresu tako i u etar umetničke i istorijske javnosti.
Da taj gest i ta poruka nisu prošli nezapaženo, već naprotiv vrlo zapaženo, da je nepogrešivo pogodila metu-sujetu u koju je ciljala, može se jasno videti sada sa ove vremenske distance mnogo godina posle Lubardinog odlaska. To se vidi po ćutanju koje je dobilo dimenzije kontra-performansa kao odgovor na Lubardin performans tj uvredu. Znaju oni, poštovani i uspešni, okićeni titulama i nagradama, ukratko akademski establishment, znaju da odgovore istom merom i isto takvom silinom. Iz tog odgovora se uobličio kontra-performans o kome ovde govorimo i koji bi da ima ime mogao da se nazove "Ćutanje". Konture tog performansa se jasno ocrtavaju sa ove vremenske distance. Znaju oni da ćutanje efikasno može da ubije umetnika u čoveku - nezainteresovanost, ravnodušnost, odbijanje, neizlaganje; a kada je silom slučaja čovek već mrtav onda ćutanje treba ponovo da ga ubije tj. izbriše ili bar omalovaži sećanje na njega. Eto zašto se tako mnogo i uporno ćuti o ovom prgavom beogradskom polu Laociju polu Sokratu, Draganu Lubardi.
"Nema ništa tajno što neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na videlo izići (Lk.8,17)."
Povređena sujeta na delu se bez svoje namere uobličila u umetničko remek delo - gorespomenuti kontraperformans koga smo i sada svedoci. Upravo to (sujeta na delu) je i siže (potka, u pozadini) demokratskog suđenja atinjana Sokratu. Istorija se ponavlja.
Nije mi cilj da ikoga vređam, niti da bez potrebe diram u stare rane. Cilj mi je da tražim istinu i pokažem lepotu, tamo gde se one nalaze, a prepoznam i odbacim od sebe strah, sitničavost, samozavaravanje, konformizam, mizantropiju i duh palanke.
To je put Umetnosti, put svesnosti i spoznaje, put izlečenja - pomirenja sa svetom i sa sobom - sa onim što je bilo i što će biti - i katarze.
To je put kojim je na svoj način (a ipak beskompromisno) išao i Dragan Lubarda. Tome nas je naučio i mislim da je to vredno da bude zabeleženo i zapamćeno.
Ima li ko drugi da tome uči mlađe generacije ako to nebudemo mi radili? Ukratko to je naša odgovornost.
Ljiljana Bursać
Лубардин гест сведочи да човек док се клања не види ништа друго осим својих стопала. Игнорисање је душа паланке, отсустство опредељења, ученост. Зашто је Лао Це бежао из Кине? Зашто су Анаксагора и Аристотел спашавали живу главу из Атине? Трговцима је Сократов живот био вредан колико и једно тестирање јавног мнења. Све ствараоце целокупне историје човечанства мрзе и прогоне једни те исти, послушни људи.
Опис твоје вокације, Ненаде, је диван. Са дивљењем се сећам посвећивања земље у београдским парковима на твојим перформансима.
Драган Бенчик
Dragi trkstopisci u koga su Trajčetova Ušesa,,,,, , ",,,Dakle Lubijev stan je bio ambijentalna postavka. Tu je bilo svakakvog art mobilijara, uključivši i bubašvabe koje bi se pojavile iz mastionice na stolu, da se zna i za njih. Dakle ne samo performer bez premca, već umetnik koji je stvorio jedan od najcenjenijih patafizičkih ambijenata u našoj već fantomskoj istoriji umetnosti." ... . Divni zapisi, dali dragi povesničari znate šta je sa ambijentalnom postavkom, stotine Crteža, slika i td,,, gde je pa to i koje odradio završnog performansa?
Nikola Džafo
Napisan izvrsnim stilom, entuzijastičan i bolan ovaj tekst govori o jednom od performansa Profesora Lubija. Ima toga još, a pisac ovih redova im je svedok. Kada smo već rešili da Dragana Lubardu vratimo ravno na Olimp naše, domaće, sirotinjske umetnosti, nije na odmet pomenuti njegovu sobu gde se odvijao deo života ovog genija, brice koji je zakopao tajnu o Trajanovima kozjim ušima... Pa se onda iz zakopane tajne pojavilo drvo zove, a mladi pastir napravio od zovine grane frulicu te puhnuo u nju. Kada ono umesto cilikanja lepo se isprede pesmica:''U cara Trajana kozje uši!'' I tako pastirčetu se dopadne tekst pa povremeno zasvira u frulu, veli - neće da škodi. Ono što je bitno i na šta želim da vam odsviram jednu kratku pesmicu, a u frulu koja otkriva ponekad i bizarne tajne: Lubardin stan je bio, kako bi to stručnjaci koji metodično i nevešto ruiniraju, a pomoću stranih faktora, ono što odavno ne postoji, dakle - domaću umetnost, eh, zalutao sam malo ... Dakle Lubijev stan je bio ambijentalna postavka. Tu je bilo svakakvog art mobilijara, uključivši i bubašvabe koje bi se pojavile iz mastionice na stolu, da se zna i za njih. Dakle ne samo performer bez premca, već umetnik koji je stvorio jedan od najcenjenijih patafizičkih ambijenata u našoj već fantomskoj istoriji umetnosti.
Nikola Pilipović
No comments:
Post a Comment