Zorica je izraziti predstavnik ženskog slikarstva, tu se ženstvenost - ženski senzibilitet i ženska vizura ispoljava kroz sliku, što je pandan ženskom pismu u književnosti.
Predstavnice ženskog slikarstva u srpskoj likovnoj umetnosti su počev od Katarine Ivanović, Milena Pavlović Barili,Gordana Jocić, Zuzana Halupova, Desa Kerečki, dve imenjakinje vajarke Olga Jevrić i Olga Jančić, Vida Jocić - takođe vajarka, Leposava Milošević Sibinović, Slobodanka Rakić Šefer, a u novije vreme Zorana Grdojević, Jasna Damnjanović, Sofija Kaličanin, Iva Prilinčević i Zorica Turkulj Vraneš. Mora biti da ih ima još, ali je moje saznanje ograničeno.
Почињући разгледање Зорициних слика прво што можемо запазити је да на њима има три главне теме, или три мотива. То су природа, човек и апстракција. Ова три мотива су маштовито испреплетена на Зорициним сликама, тако да незнамо где престаје узбуркани вртлог линија а почињу капи росе, где престају капи росе а почиње звездано небо, где престају латице цвета, а почињу трепавице и појављује лице. На њеним сликама фигурација (ту мислимо на дословно представљање спољашњег света), није строга, људи се могу кретати како по цветној ливади тако и кроз обојене орнаменте који могу сугерисати осећања и расположења. Човек је истовремено окружен и спољашњим и унутрашњим, оба света су истовремено приказана на Зорициним сликама. Некад преовладава спољашље, некад унутрашње: када је присутна фигура, и кроз то - осећај особности - индивидуални доживљај, ту можемо рећи ово је човек, ово је цвет, ово је птица, а некад се индивидуално губи и доминира склад природе, музика боја, плес линија, осећај вечног кретања ("армонја сфера", што би рекао Лазa Костић у једној својој песми-Виловaнка). Тај готово музички израз нам сугерише космички плес свега створеног, који све прожима и који се одвија свуда - креација плеше и игра у ритму свога Творца. Зорицино око је у стању да то запази, а њена рука и њена уметничка вештина је у стању да кроз ове слике то изрази. То је начин на који се понекад дубоки увиди могу изражавати кроз уметност, и путем уметничког дела преносити другим људима. Ми видимо нешто лепо, нешто важно, нешто битно и за нас саме, што се неможе тачно дефинисати, обухватити мишљу или прецизно изразити речима, али свесни смо да нас је додирнула нека драгоценост, свесни смо да смо нешто добили, нешто лепо из ризнице духовног блага, нешто што се не да мерити материјалним аршинима. Такво искуство радује и доноси задовољство и испуњење – катарзу.
Круг ових идеја који преноси кроз своје слике, ауторка је несумњиво прво нашла у себи - свом искуству и свом погледу на свет, а затим још једном нашла и препознала споља - у древној филозофији Индије. Зато су често приче из епова као што је Махабарата - наративни сиже њених слика. Те приче и ликови који се и њима појављују су њој драги, и приказује их јер осећа да се кроз њих испољава управо оно што осећа у суштини свога бића. Она свет доживљава на начин који је кроз те приче испричан и зато јој је блиско и драго да у свом ликовном стваралаштву користи тај миље. Једноставно рекли би - када слика Индију њене слике постају најбоље, причињавају јој највише задовољства и некако су највише њене.
Драго нам је што је један овако храбар и вредан стваралац међу нама, драго нам је што се светлост стваралаштва испољава међу нама, свесни смо да та светлост потиче из истог извора - оног истог који је створио и све друго, а који је судећи по разноврсности и богатству створеног, такође уживао у свом чину стварања ... Уживање и задовољство које ми осећамо бавећи се уметношћу исте је такве природе.
Поводом изложбе Зорице Туркуљ Вранеш, у Кикинди 2007. године
Ненад Вучковић
No comments:
Post a Comment