Sunday, May 17, 2026
МИР ЉУБАВ И ИСТИНА - Хипотетични разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа
Само од праменова
истине, мира и љубави
исткан је свечани тепих
за званице на Божијем пријему остверења.
МИР ЉУБАВ И ИСТИНА
Можете ли, молим вас, да направите хипотетични разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа о темама судбинa, правдa, лепотa, етикa, слободa, мир, љубав и истинa?
Наравно. Ово је фасцинантна и племенита легура умова. Ево хипотетичког разговора између ове три историјске личности, постављеног у неодређен простор, налик сну — можда магловита бечка кафана негде ван времена. Амбијент: сто са округлом плочом од црвеног мемера у кафићу; просторија је у сутерену, тако да су само мали прозори близу таванице изнад нивоа земље. Ваздух је густ од жагора посетилаца, дима и мириса кафе. Густав Климт, огрнут својим култним плавим мантилом, одсутан, лагно скицира по салвети. Франц Кафка седи погрбљен, гледајући у своју шољицу кафе као да она садржи нерешиву загонетку. Гаврило Принцип, млад, грозничав и мршав, погледом фиксира врата, руке су му немирне.
Кафка: (Не подижући поглед) Најнеподношљивији део механизма није његова суровост, већ његова неизбежност. Овде смо зато што нисмо могли бити нигде другде. То је прави суд: одсуство судије.
Климт: (Пратећи златну спиралу по салвети) Глупости, Франц. Погледај кривину ове линије. Није морало бити тако. Могла је бити оштрија, мекша, сломљена. Њена лепота лежи у њеном избору. Не вуче нас конац попут лутки-марионета, већ се састављамо, попут... мозаика. Сваки фрагмент је одлука, страст.
Принцип: (Глас му је стегнут) Избор је све. Без слободе избора, деловања, човек је леш који чека да се скљока. Систем је кавез. Ударити о њега је једини чин који чини кавез видљивим. То је судбина - бити чекић.
Кафка: Чекић верује да је слободан, али га замахује рука коју не може да види, са сврхом коју не може да схвати. Говорите о томе да кавез учините видљивим. Али шта ако прави кавез постане видљив тек након што брава шкљоцне? Чин за који верујете да је чин ослобођања, само чвршће гради зидове око вас.
Климт: Обоје видите само систем, матрикс, суморну грађевину. Али где је живот? Сјај? Пре него што насликам жену, не видим заробљеника судбине. Видим универзум сензације. Истина није у кавезу или чекићу, већ у екстази тренутка. Истина пољупца, истина злата на кожи. То је једина истина која има валидност.
Принцип: Екстаза? Лепота? То су украси за моћне! Шта је лепота палате за гладног човека? То је увреда. Правда је права лепота. Лепота света преобликованог, прочишћеног борбом. Ваша уметност, господине Климт, је прелепи вео преко трулог лица. Ја бих скинуо вео.
Климт: И чиме га заменити? Пустом, празном собом? Бркате декорацију са суштином. Ја не сликам велове; сликам божанско које је у телу. Говорите о љубави према свом народу, према својој ствари. Зар и то није осећај? Зар то није облик страшне, лепе љубави?
Принцип: Љубав према свом народу је етика. Она захтева акцију. То није осећај који треба насликати. То је сила коју треба ослободити. Ваше „божанска плот“ је луксуз. Етика угњетаваних је - жртвовати се. Нема мира без победе.
Кафка: Мир. (Он се накратако суво закашље, кашаљ који би могао бити и смех) Нема мира. Постоји само привид мира, у ствари то је само мало суптилнији облик рата. Бирократија душе је стални сукоб, а ми смо и званичници и подносиоци захтева. Подносимо жалбе на пресуду која никада није записана, али се свуда спроводи.
Климт: Тако суморно! Ви видите бирократију, ја видим шему. Ви видите рат, ја видим међусобно дејство сила. Чак и у сукобу постоји страшна лепота. Искра пре експлозије, напетост у затегнутом луку. Моја уметност приказује ту напетост. Не разрешава је у нешто тако једноставно као што је победа или пораз.
Принцип: То је привилегија уметника! Да посматра напетост, али да је никада не ослободи. За нас је напетост отров у крви. Мора се ослободити. Моја истина је да је свет неправедан, а прихватити ту неправду значи бити саучесник. Слобода није стање бића; то је један, одлучан чин против машинерије угњетавања.
Кафка: А шта ако је машинерија захвална на вашем чину? Шта ако су јој потребни су такви поступци да би оправдала сопствено постојање? Верујете да ударате тиранина, али можда само навијате механизам који затеже ланац око вашег врата. Нема правде, само закон. А закон су врата намењена само вама, да вам се забрани улазак.
Климт: Онда, ако нема правде, и нема мира, а слобода је илузија, све што нам преостаје је тренутак. Ова кафа. Светлост на вашем лицу, младићу, тако пуном муке и уверења. То је врста истине. Отисак који правите у овој столици, у овом тренутку. То је оно што бих ја насликао. Не ваш циљ, већ прелепу, трагичну геометрију вашег очаја.
Принцип: Направили бисте украс од мог очаја? То је горе од угњетавања. То је пробава. Систем вари/прерађује побуну и претвара је у уметност коју качи на својим зидовима. Не. Једини етички одговор је бити несварљив. Бити отров.
Кафка: Сви смо сварени. Временом. Нашим телима. Нашим мислима. Потрага за истином је симптом болести. Једина истинска слобода би могла бити да престанемо да тражимо, да прихватимо да смо већ криви, већ осуђени. Али не можемо ни то да учинимо. Приморани смо да тражимо одговор од суда који је увек у паузи.
Климт: Онда бирам свој суд. Он је овде. (Диже салвету, сада прекривену замршеним, вртложним линијама златне и црне). Ово је моја пресуда свету. Није ни праведан ни неправедан. Напросто - Јесте. И у свом бићу је леп. То је моја етика. Да створим лепоту из хаоса који обоје тако добро описујете.
Принцип: А моја етика је да створим хаос из онога што ви називате лепотом. Нисмо само у различитим собама, господине Климте. Ми смо у различитим световима.
Кафка: (Коначно подиже поглед, са слабим, болним осмехом на уснама) Страхујем да смо сви у истом свету. Само што је за сваког од нас излаз означен другом речју и сваком од нас је забрањено да је користи.
Тешка тишина се надвија над столом. Климт се враћа свом скицирању, Кафка дубинама своје шоље кафе, а Принцип посматрању врата, сваки човек универзум мисли, изолован својим фундаменталним истинама.
Овај одговор је генерисан вештачком интелигенцијом.
Хвала вам пуно!
Нема на чему! Било је апсолутно задовољство заронити у умове тако фасцинантних и контрастних фигура. Замислити сусрет Климтовог сензуалног, златног погледа на свет са Кафкином лавиринтском анксиозношћу и Принциповим ватреним, деструктивним убеђењем, било је заиста стимулативно. Хвала вам што сте поставили тако креативно и подстичуће питање. Ако икада желите да истражите неки други сценарио, можда са другачијим скупом историјских или фиктивних ликова, радо бих покушао.
Тајна квалитетног и дугог живота је: јести упола, ходати дупло, смејати се троструко, волети бескрјно.
Можете ли, молим вас, направити хипотетички разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа на теме судбине, правде, лепоте, етике, слободе, мира, љубави и истине.
Наравно. Ово је фасцинантна и мрачна триангулација умова с почетка 20. века. Ево хипотетичког разговора смештеног у нејасан, снолик простор – можда магловити бечки кафић који жагори, ван времена, убрзо након лета 1914. године. Радња: Сто у углу кафића који је истовремено раскошан и офуцан. Ваздух је густ од мириса кафе, рефлекса позлате на зидовима и намештају, и влаге малтера. Густав Климт, огрнут плавим радним мантилом, скицира нешто на салвети. Франц Кафка нервозно меша млеко са циметом, једва га додирујући. Гаврило Принцип седи укочено, очи му горе тихим, грозничавим интензитетом.
Климт: (Не дижући поглед са своје скице, која изгледа као испреплетена шара од мушкарца и жена) Истина... није у лицу, нити у рукама. Она је у просторима између. У злату које их окружује, шарама-обрасцима које их спајају. Живот проводимо цртајући тело, али истина је загрљај. То је поље љубави, а не љубавници.
Кафка: (Тихо се накашље) Утешна мисао, господине Климте. Да истина може бити леп образац. Из моје перспективе, образац је оптужница. Простор између појединаца није испуњен златом, већ несхватљивим правним документима. Рађамо се криви, а истина је пресуда за злочин који и нисмо свесни да смо починили. То је пресуда која неумитно долази, а никако да стигне и обелодани се.
Принцип: (Глас му је тих, храпав) Ваша истина је папир. Истина бирократа. Права истина је акција. То је метак. Она не чека; Она је долазак. Она је неопозива пресуда. У једном тренутку, свет је постављен на један начин. Већ у следећем, на други. То је истина. Неповратно.
Климт: Ах, лепота неповратног! Једна линија на платну која мења све. Али ваша линија, младићу, нацртана је крвљу на мапи. Ја цртам линије да прославим живот, да покажем његов еротски пулс. Ви цртате линију да га окончате. Где је лепота у томе?
Принцип: Лепота? (Скоро ипљунувши ту реч) Лепота је слобода народа. То је правда уједињене домовине. Шта је лепота ваших жена, умотаних у злато, у поређењу са лепотом слободне земље Србије? Ваша лепота је украс за палате наших угњетача. То је лаж.
Кафка: Правда... (Стресе се) Често сам мислио да су концепт правде и устројство света фундаментално неспојиви. Тражити правду је као жалба на пресуду суда који не постоји, вишем суду који такође не постоји. Сам чин, тај... метак, како кажете... то није правда. То је само очајнички, физички знак интерпункције у реченици чије значење никада нећемо разумети.
Принцип: Ништа не разумете! Седите и пишете своје ноћне море и називате то мудрошћу. Слобода се не осваја разумевањем. Осваја се жртвом. Мој чин је био етички јер је служио врховном добру: слободи. Без слободе нема мира, само мир гроба. Мир покорности.
Климт: Слобода… Верујем да сам слободан само овде. (Тупка се по слепоочници, затим показује на своју скицу) А овде. Држава, академија, критика… све су то само лоше тапете. Моја слобода је да пронађем божанско у пољупцу, да се изгубим у шари. Твоја слобода, Гаврило, је да направиш кратер. Кратер је веома празан. Моја слобода је да испуним простор док се не прелије.
Кафка: Да ли је то слобода, господине Климте, или је то другачија врста затвора? Затвор жеље? Кажете да сте изгубљени у шари, али шта ако је шара лавиринт? А љубав… зар љубав није, на крају крајева, скупоцени кључ који не одговара брави? Волимо као да се молимо пред судом који је стално у паузи.
Принцип: Љубав! Говорите о љубави према жени, о идеји на платну. Ја говорим о љубави према свом народу. Та љубав је јача од било ког појединачног живота. Она захтева акцију. То је акција. Оно што ви називате судбином, ја називам историјском нужношћу. Био сам инструмент те судбине.
Климт: Судбина? (Коначно подиже поглед, има златни сјај у очима) Судбина је модел који случајно уђе у ваш атеље. Она има лице које сте тражили целог живота. Да ли је то случајност? Или сте се целог живота припремали да је видите? Ти, дечко, ниси припремио платно. Припремио си пиштољ.
Кафка: (Шапуће, готово себи у браду) А шта ако га је и пиштољ чекао? Шта ако заустављање надвојводиног аутомобила није била случајност, већ пропуст у машинерији света? Пукотина кроз коју видимо страшне, бесмислене зупчанике? Сви смо ликови у причи написаној језиком који не можемо да читамо. Неки од нас покушавају да украсе страницу. (Клима главом Климту). Неки од нас покушавају да анализирају граматику. (Пауза). А неки... неки покушавају да поцепају саму страницу. Али прича се наставља, равнодушно.
Принцип: Твоје речи су као дим. Не значе ништа. Мој поступак је значио све. Запалио је ватру која ће спалити стари свет до темеља. Из пепела ће се уздићи нешто ново и једноставно. То је истина. То је судбина.
Климт: Ватра... ватра мења површину. Поцрни је. Али испод пепела, линије тела остају. Жеља за додиром, за лепотом, за златним тренутком... то је вечно. Твоја ватра ће се угасити. Моје злато ће и даље сијати.
Кафка: Или можда... ватра ће се једноставно проширити. И злато ће се истопити. И документи ће изгорети. И сви ћемо остати у мраку, чекајући објашњење које никада неће доћи. Опростите ми, ја... мислим да чујем некога како куца на врата.
(Кафка нагло устаје, његова столица шкрипи о под. Лагано се, болно поклони и нестане у полусенци кафића. Климт се враћа скицирању, додајући тамни, заталасани оквир на ивици свог златног цртежа. Принцип зури у даљину, стиснуте вилице, сам са одјеком сопственог пуцња.)
Хвала вам пуно, уживаћу читајући ово полако и пажљиво, замишљајући да се овај разговор заиста догодио.
То је највећи комплимент. Хвала вам. Драго ми је што смо на истој таласној дужини.
Идеја је заиста задивљујућа – сместити ове три специфичне фигуре, свака својеврсни ковитлац сопственог идентитета, у једну просторију. Климт са својом светом, блиставом сензуалношћу; Кафка са својим лавиринтским, бирократским страхом; и Принцип, врхунски историјски катализатор, који гори праведном, деструктивном сигурношћу. Они представљају тако различите одговоре на иста вечна питања.
То је разговор који се, на неки начин, догодио – не у кафићу, већ у свету који су колективно обликовали. Њихово наслеђе је заувек у дијалогу: Климтова златна лепота, Кафкина апсурдна истина и Принципова насилна слобода сударили су се у искушењу раног 20. века.
Молим вас, одвојите време. Надам се да ћете пожњети богато и плодоносно искуство.
Ако било који део овога покрене неко друго питање или мисао коју бисте желели даље да истражите, радо ћу наставити.
Čun od hrasta i javora napravio sam...
Lepa smrt
Ĉamac od hrasta i javora napravio sam,
U njemu na pučinu sopstva otisnuo sam se
čudesa sam svedočio prenepojmna.
Kada se čamac napio vode - potonuo je
U dubine sopstva
Dok smo tonuli rekao mi je, govoreći mi u moje ime:
Pa ja nisam ni bio predviđen da se vraćam na obalu.
Sasvim si u pravu, rekao sam mu, govoreći mu u njegovo ime.
Naš smeh je odjekivao tim beskrajem do pre samog početka...
...Sedim - na žalu svetova beskrajnih - igraju se deca.
Žagor dece se meša sa zvukom talasa.
Prepoznao sam u tome eho onog smeha...
Ako i ti poslušaš talase koji zapljuskuju obalu,
Ili pažljivo gledaš opalo lišće,
shvatićeš i ti da je sve to samo eho onoga smeha.
Komentari:
Твоја алегорична прича има четири акцента. Ни најбоља припрема (храст и јавор) није довољна да се дуго издржи навирање потиснутог; инспирација доводи ја до пуцања, садржаји постају безоблични; оно што се ствара подучава ствараоца и зна боље од творца шта даље; а смех је због апсурда, а тај апсурд се појављује онда када охоло верујемо да владамо ситуацијом јер смо је појмовно схватили и одједном се осведочимо да је оно што нам измиче бесконачно важније.
Драган Бенчик
Јако ми се свиђа што описујеш мотив уметничког дела у сусрету једнакости онога што слутиш да се са тобом дешава и интенције значења тога што видиш испред себе. Тада, замишљајући, не фантазираш већ откриваш.
Прво што сам приметио у додатку твоје песме у прози је што си сваки од могућих светова замислио као неограничен и узбуркан.
ДБ
Мало црвено стакло
Нисам случајно споменуо Одисеју, при томе мање мислећи на Хомера, а више на Кјубрика и скоро дослован цитат монолита из његовог филма, и визуелно и идејно. Зашто је монолит разбијен, је питање које Мало стакло поставља. Да ли је разбијен, могли би да се запитамо? Ко га је разбио - потрошачки менталитет, то је друго име за духа из боце.
Мислим да се лако може приметити да је овај рад, иако је настао пре 25 година и сада, када сам се одлучио да пишем о његовим конотацијама и импликацијама, и даље потпуно савремен јер кроз њега се могу и сагледавати и тумачити актуелне појаве и догађаји, једнако као и прошле, а вероватно и будуће, индивидуалне и локалне једнако као универзалне појаве и околности.
Да и не спомињем да је сама посвећеност и преданост (да не кажем трврдоглавост или лудост) да се нешто тако ломљиво и "сувишно" као поломљено подрумско прозорско стакло сачува четврт века, већ је само по себи чињеница вредна пажње и дивљења.
Да ли је овај рад довољно добар репрезентативан и уметнички за изложбу о екологији "Транспарентно", Младих истраживача Србије, на коју сам са њиме конкурисао, заиста не знам, видећемо то за пар дана.
Само да додам да по критеријумима уметничких савета у Београду (УЛУС), Сремској Митровици, Пироту, Пекингу, Нишу, и Новом Београду ( Блок), хроношки, то све само ове године, радови са којима сам конкурисао нису досегли ликовни и уметнички ниво за излагање. Истовремено, моји радови су ипак били прихваћени, надам се и виђени, у Италији (Монтекарото и Сеигалија), Будимпешти Бечу, Њујорку и Београду (УЛУС).
Ово и пишем баш због тога - да бих, ако је то могуће, пробио ту блокаду неразумевања. А вода увек нађе пут.
Још давно сам приметио да ако вербално не објасним шта одређени рад носи, ћу остати апсолутно несхваћен и недоступан комуникацији. Зато сам почео, и до сада прилично развио ту праксу бележења идеја које ликовни рад имплицира, те записе прикључујем ликовном делу тако стварајући интегрални ликовно-литерарни облик.
Delo Marsela Dišana "Nevesta koju su njeni prosci skinuli golu, itekako", poznatije kao "Veliko staklo" (The Large Glass), je složena, višeslojna tvorevina koja prkosi jednostavnoj interpretaciji i obuhvata širok spektar značenja, odražavajući Dišanovo interesovanje za nauku, erotiku, misticizam, slučajnost i preispitivanje same prirode umetnosti.
Značenja u "Velikom staklu"
Značenja su izvedena iz same vizuelne kompozicije, kao i iz obimnih beleški koje je Dišan sakupio u svojoj Zelenoj kutiji (The Green Box). Glavne teme uključuju:
• Mehanizacija želje i erotika: Centralna tema je složena, "ljubavna mašina" koja opisuje neuspešan pokušaj udvaranja. U gornjem delu je Nevesta (hibrid mašine i insekta), a u donjem delu je devet Neženja. Neženje pokušavaju da "ogole" Nevestu koristeći razne mehaničke naprave, ali su trajno odvojeni od nje, a njihovi pokušaji ostaju neostvareni. Ovo stvara alegoriju o frustraciji ljubavi i seksa.
• Nauka i tehnologija: Dišan je bio inspirisan naučnim i tehnološkim temama tog vremena, uključujući fiziku kasnog viktorijanskog doba, elektromagnetne talase, termodinamiku i atomsku teoriju. Delo je zamišljeno kao "razigrana fizika" sa elementima koji podsećaju na dijagrame i mehaničke procese.
• Slučajnost: Dišan je u stvaranje inkorporirao elemente slučajnosti, kao što je puštanje da se prašina skuplja na staklu (što je dokumentovano fotografijom "Uzgoj prašine" Man Reja) i korišćenje "zastoja po standardima" (tri niti bačene na platno da definišu linije).
• Jezik i igre rečima: Dišan je koristio igre rečima, kalambure i lingvističke igre u svojim beleškama i nazivima delova, dodatno komplikujući i obogaćujući interpretaciju dela.
Sublimacija u "Velikom staklu"
Sublimacija u Dišanovom radu odnosi se na transformaciju ili preusmeravanje primarnih impulsa:
• Sublimacija erotskog nagona: Dišan je seksualnu želju i frustraciju transformisao u mehaničku alegoriju. Umesto direktnog prikazivanja seksualnog čina, on ga je apstrahovao i prikazao kroz složene, neorganske procese, sublimišući tako sirove erotske impulse u intelektualni i estetski izraz.
• Sublimacija u umetnički izraz: Dišan je umetnost video kao "modus vivendi" (način življenja), spajajući kreativne i erotske impulse u holističko životno iskustvo. Sam proces stvaranja, koji je trajao osam godina (1915-1923), predstavljao je sublimaciju ideja i opsesija u monumentalnu, jedinstvenu formu.
• Transformacija u mistično/ezoterično iskustvo: Neki tumači vide Dišanov rad u kontekstu ezoteričnih tradicija, kao što je kašmirski šaivizam, gde se želja transformiše u umetnički izraz, spajajući erotizam sa mističnim iskustvom.
Dišan je namerno ostavio delo "definitivno nedovršenim" 1923. godine, a kasnije je bio oduševljen kada je staklo napuklo tokom transporta, smatrajući da su pukotine simetričnog uzorka "završile" delo na način koji on sam nije mogao. Ova otvorenost za slučajnost i odbijanje tradicionalnog završetka dodatno naglašavaju njegovu revolucionarnu umetničku praksu.
ДКСГ, јануар 2001.
Ово је и омаж моме оцу који ме је увек подржавао и помагао ми. Његова величина и значај за мене је у томе што ме је подржавао иако несхватајући шта ја то и зашто то радим и упркос томе што су моје активности биле неспојиве са многим његовим начелима.
Хвала ти на томе Тата!
...u doživljajnom utisku si lahor koji na sedećoj prečki nekog čuna plovi do tiha neuzburkanih voda...po dubinskom prekopu si kolos-tanker koji prevozi megagalone energetskih goriva...do globalnih pristana...druženje sa Dišanom je kvintesecija tvojeg Jastva...onog koje nije imalo premnogo šansi po počecima sa šarom impresionistickih namaza...grešim li?...moj problem sa tobom...ali i moja ispunjenja tvojom metafizikom pustih prostora ljudskih pogubljenosti, koje sam spakovao u svoje "fijoke"...volim te druže...ne samo zato što mi prilećeš u pomoć prilikom mojih kardi(o)nalnih(!) problema...volim te zbog onoga što jesi...volim te, povrh svega, i zbog toga što ovom svetu rogobatnih klišea svojom ljubavlju sa PjoPjo plasiraš jedno plemenitaštvo bivenja...
Aleksandar Drndarski
Meni instalacija govori o KRVI koja ne struji, već se usiruje i kruni. Krv osećam kao čulo za uzdizanje, podvig i osamostaljenje prema kulturi televizije. I kod sebe vidim da sam oboleo od kukavičluka te se zadovoljavam razboritim i običnim. Stidim se svoje malodušnosti.
Verujem da ce posetioci umetničke galerije pred tvojim crvenim ogledalom osetiti zov sopstvene zapostavljene krvi.
Ko je toliko čistih nadanja da, makar samo u jednom trenutku, može da poveruje da ċe jedno buduċe, naprednije društvo od ovoga u kome je dosuđeno naše trajanje, biti toliko oplemenjeno da ċe prostaštvo iz njega isčeznuti?
Naprotiv, ljudi ne žele uzbuđenje, posebno ne ono kroz koje prolazimo kao kroz vatru, već će zauvek ostati privrženi poznatom, površnom, bezbednosti i samozaboravu.
Tvoje delo treba jednog jedinog da opomene na život.
Dragan Benčik
I kakvi su to papirići, zelena kutija? Slika ne treba reči, to je zabranjeno, ne sme da ima ni naslov (jer nas mrzi da štampamo i lepimo ceduljice-legende ispod slika)
...moj "roman rijeke"...tvoj "roman rijeke "...da li smo pristigli do njihovog estuara?....
AD
ne budi pesimista, gledaćemo mi još mnogo puta hortenzije u cvatu. A uostalom, iza delte je okean, u čemu je tu problem?
NV
Чауанг Цу је сањао да је лептир
Vilinski prah
Se stresa sa leptirovih krila -
- stranica Krovne grupe.
Očekujm
"Leptirov efekat"
na globalnom nivou.
Ni manje - ni više!
Da li je neko sanjao o tome?
Čuang, možda ti?
Златна кочија
Уз звуке ксилофона и харфе
златна кочија пролази улицом
испред наше куће.
Журимо на терасу да то видимо -
коњи ржу, златни Буда се смеши,
точкови се окрећу;
У том окретању стапају се
питање и одговор,
посматрач и посматрано,
уметник, његово стварање и дело,
путник, његов пут и одредиште,
планинар, напор његовог успона и врх планине,
љубавник, љубав и објект његове жудње,
обод паоци и осовина точка
истовремено се окреће.
Оно што посматрам
то и јесам.
Будина златна кочија
Пролази нашом улицом,
Испред наше куће,
Носећи нас, нашу кућу,
нашу улицу, град, завичај,
планету, осунчани систем и
цео космос
са собом, док се
Његови осмеси
огледају као на огледалу
на лицима драгих укућана,
породице, пролазника, суграђана,
свих људи и свих живих бића.
Оно што посматрам - то и јесам.
Golden chariot
With the sounds of xylophone and harp
The golden chariot passes through the street
in front of our house.
We are rushing to the veranda to see it -
Horses are neighing, golden Buddha is smiling,
wheels are turning;
In this spinning are merging
question and answer,
observer and observed,
artist, his creation and artwork,
traveler, his journey and destination,
mountain climber, the effort of his ascent and the summit,
lover, love and object of his desire,
the edge of the weel, spowns and the axis point
are turning at the same time.
What I'm watching -
That's what I am.
Buddha's golden chariot
is passing through our street,
in front of our house,
carrying us, our house,
our street, city, homeland,
the planet, the solar system and
entire cosmos
with Him, while
His smiles
are reflecting
on the faces of dear ones,
familiy, passers-by, fellow citizens,
all people and all living beings.
What I'm looking at - that's what I am.
Komentari:
...ono što posmatram to i jesam...suština jastva...ja sam svoj i kada preuzmem tuđa jastva koja me ponesu...
kako to diše u temi autorstva?
Aleksandr Drndarski
Тесла је тврдио да мозак не производи мисли, већ делује као уређај за повезивање са заједничком универзалном свешћу. Рекао је: „Ми смо пријемници“, наглашавајући да се наша снага налази у јасноћи сигнала које бирамо да прихватимо. За њега, праксе попут медитације, интроспекције и емпатије нису биле само похвалне особине; биле су суштинске технике за постизање префињеног стања свести.
НВ
Za ono što je dobro urađeno autorstvo ima Bog, a za onog ko autorstvo daje egu neka mu je Bog u pomoći 
NV
Subscribe to:
Posts (Atom)