Једно тумачење поетике која повезује еклогију и уметност:
Овде се ради о току реке животне-виталне енергије и животном простору. Ако севитална енергија разним прагматичним методама индустријске и потрошачке догме обожавња злaтног телета каналише-флашира-конзервира, претвори у објекат за масовну потрошњу, одмерава и подешава Прокрустовим начином и постељом, ограничава на оно што је профитабилно, комфорно и сајам сујете, испољиће се њена неукротива особина да се излива ван граница, прекорачује опсег мерљивих домена и калибрисаних скала простора и времена, креативно постаје деструктивно, животодавно постаје смртоносно опасно и отровно... Таква је космичка витална енергија, црвена потка ткања наше стварности - и шарене нити наше материјалности, и провидне нити оптичког влакна наше духовности. То је тако зато што домен нашег постојања није ни конзерва ни флаша, ни чип ни екран, како нас дух из боце (а.к.а. потрошачки менталитет) наводи да поверујемо, већ је слободна као кап, слободна као извор, поток, река, океан, планина, континент, планета, Ортов и Кајперов појас, Осунчани систем, галаксија, локална група и шире од тога. Човек је много више него потрошач, као што је тело много више него лименка. Речено је: „Тело је важније од одела, и душа је важнија од тела“. Због тога сам оптимиста у овом дуелу са духом из боце.
No comments:
Post a Comment