Nenad Vučković: Мало црвено стакло

Овај рад, настао пре 25 година и тада излаган на самосталној изложби у Галерији ДКСГ Нови Београд, је цитат култног дела Марсела Дишана "Велико стакло" (о том раду МД прочитајте више у  првом коментару). Овде се ради о току реке животне-виталне енергије и животном простору. Ако се витална енергија разним прагматичним методама индустријске и потрошачке догме обожавња злтног телета каналише-флашира-конзервира, претвори у објекат за масовну потрошњу, одмерава и подешава Прокрустовим начином и постељом, ограничава на оно што је профитабилно, комфорно и сајам сујете, испољиће се њена неукротива особина да се излива ван граница, прекорачује опсег мерљивих домена и калибрисаних скала простора и времена, креативно постаје деструктивно, животодавно постаје смртоносно опасно и отровно... Таква је космичка витална енергија, црвена потка ткања наше стварности - и шарене нити наше материјалности, и провидне нити оптичког влакна наше духовности. То је тако зато што домен нашег постојања није ни конзерва ни флаша, ни чип ни екран, како нас дух из боце наводи да поверујемо, већ је слободна као кап, слободна као извор, поток, река, океан, планина, континент, планета, Ортов и Кајперов појас, Осунчани систем, галаксија, локална група и шире од тога. Човек је много више него потрошач, као што је тело много више него лименка. То је тело кроз које тече витална-животна енергија - неограничени домен животне средине који је додељен свести као што је сцена додељена глумцу, сцена на којој ће она (свест) увек изнова и на нове начине тражити, наћи и одиграти своју улогу, космичку драму, Одисеју откривања себе и остваривања узрока и смисла свог постојања. Јер вода увек нађе пут.
Нисам случајно споменуо Одисеју, при томе мање мислећи на Хомера, а више на Кјубрика и скоро дослован цитат монолита из његовог филма, и визуелно и идејно. Зашто је монолит разбијен, је питање које Мало стакло поставља. Да ли је разбијен, могли би да се запитамо? Ко га је разбио - потрошачки менталитет, то је друго име за духа из боце.
Мислим да се лако може приметити да је овај рад, иако је настао пре 25 година и сада, када сам се одлучио да пишем о његовим конотацијама и импликацијама, и даље потпуно савремен јер кроз њега се могу и сагледавати и тумачити актуелне појаве и догађаји, једнако као и прошле, а вероватно и будуће, индивидуалне и локалне једнако као универзалне појаве и околности.
Да и не спомињем да је сама посвећеност и преданост (да не кажем трврдоглавост или лудост) да се нешто тако ломљиво и "сувишно" као поломљено подрумско прозорско стакло сачува четврт века, већ је само по себи чињеница вредна пажње и дивљења.
Да ли је овај рад довољно добар репрезентативан и уметнички за изложбу о екологији "Транспарентно", Младих истраживача Србије, на коју сам са њиме конкурисао, заиста не знам, видећемо то за пар дана. 
Само да додам да по критеријумима уметничких савета у Београду (УЛУС), Сремској Митровици, Пироту, Пекингу, Нишу,  и Новом Београду ( Блок), хроношки, то све само ове године, радови са којима сам конкурисао нису досегли ликовни и уметнички ниво за излагање. Истовремено, моји радови су ипак били прихваћени, надам се и виђени, у Италији (Монтекарото и Сеигалија), Будимпешти Бечу, Њујорку и Београду (УЛУС).
Ово и пишем баш због тога - да бих, ако је то могуће, пробио ту блокаду неразумевања. А вода увек нађе пут.
 Још давно сам приметио да ако вербално не објасним шта одређени рад носи, ћу остати апсолутно несхваћен и недоступан комуникацији. Зато сам почео, и до сада прилично развио ту праксу бележења идеја које ликовни рад имплицира, те записе прикључујем ликовном делу тако стварајући интегрални ликовно-литерарни облик. 




Delo Marsela Dišana "Nevesta koju su njeni prosci skinuli golu, itekako", poznatije kao "Veliko staklo" (The Large Glass), je složena, višeslojna tvorevina koja prkosi jednostavnoj interpretaciji i obuhvata širok spektar značenja, odražavajući Dišanovo interesovanje za nauku, erotiku, misticizam, slučajnost i preispitivanje same prirode umetnosti.
Značenja u "Velikom staklu"
Značenja su izvedena iz same vizuelne kompozicije, kao i iz obimnih beleški koje je Dišan sakupio u svojoj Zelenoj kutiji (The Green Box). Glavne teme uključuju:
• Mehanizacija želje i erotika: Centralna tema je složena, "ljubavna mašina" koja opisuje neuspešan pokušaj udvaranja. U gornjem delu je Nevesta (hibrid mašine i insekta), a u donjem delu je devet Neženja. Neženje pokušavaju da "ogole" Nevestu koristeći razne mehaničke naprave, ali su trajno odvojeni od nje, a njihovi pokušaji ostaju neostvareni. Ovo stvara alegoriju o frustraciji ljubavi i seksa.
• Nauka i tehnologija: Dišan je bio inspirisan naučnim i tehnološkim temama tog vremena, uključujući fiziku kasnog viktorijanskog doba, elektromagnetne talase, termodinamiku i atomsku teoriju. Delo je zamišljeno kao "razigrana fizika" sa elementima koji podsećaju na dijagrame i mehaničke procese.
• Slučajnost: Dišan je u stvaranje inkorporirao elemente slučajnosti, kao što je puštanje da se prašina skuplja na staklu (što je dokumentovano fotografijom "Uzgoj prašine" Man Reja) i korišćenje "zastoja po standardima" (tri niti bačene na platno da definišu linije).
• Jezik i igre rečima: Dišan je koristio igre rečima, kalambure i lingvističke igre u svojim beleškama i nazivima delova, dodatno komplikujući i obogaćujući interpretaciju dela.
Sublimacija u "Velikom staklu"
Sublimacija u Dišanovom radu odnosi se na transformaciju ili preusmeravanje primarnih impulsa:
• Sublimacija erotskog nagona: Dišan je seksualnu želju i frustraciju transformisao u mehaničku alegoriju. Umesto direktnog prikazivanja seksualnog čina, on ga je apstrahovao i prikazao kroz složene, neorganske procese, sublimišući tako sirove erotske impulse u intelektualni i estetski izraz.
• Sublimacija u umetnički izraz: Dišan je umetnost video kao "modus vivendi" (način življenja), spajajući kreativne i erotske impulse u holističko životno iskustvo. Sam proces stvaranja, koji je trajao osam godina (1915-1923), predstavljao je sublimaciju ideja i opsesija u monumentalnu, jedinstvenu formu.
• Transformacija u mistično/ezoterično iskustvo: Neki tumači vide Dišanov rad u kontekstu ezoteričnih tradicija, kao što je kašmirski šaivizam, gde se želja transformiše u umetnički izraz, spajajući erotizam sa mističnim iskustvom.
Dišan je namerno ostavio delo "definitivno nedovršenim" 1923. godine, a kasnije je bio oduševljen kada je staklo napuklo tokom transporta, smatrajući da su pukotine simetričnog uzorka "završile" delo na način koji on sam nije mogao. Ova otvorenost za slučajnost i odbijanje tradicionalnog završetka dodatno naglašavaju njegovu revolucionarnu umetničku praksu.




ДКСГ, јануар 2001.
Ово је и омаж моме оцу који ме је увек подржавао и помагао ми. Његова величина и значај за мене је у томе што ме је подржавао иако несхватајући шта ја то и зашто то радим и упркос томе што су моје активности биле неспојиве са многим његовим начелима.
Хвала ти на томе Тата!


...u doživljajnom utisku si lahor koji na sedećoj prečki nekog čuna plovi do tiha neuzburkanih voda...po dubinskom prekopu si kolos-tanker koji prevozi megagalone energetskih goriva...do globalnih pristana...druženje sa Dišanom je kvintesecija tvojeg Jastva...onog koje nije imalo premnogo šansi po počecima sa šarom impresionistickih namaza...grešim li?...moj problem sa tobom...ali i moja ispunjenja tvojom metafizikom pustih prostora ljudskih pogubljenosti, koje sam spakovao u svoje "fijoke"...volim te druže...ne samo zato što mi prilećeš u pomoć prilikom mojih kardi(o)nalnih(!) problema...volim te zbog onoga što jesi...volim te, povrh svega, i zbog toga što ovom svetu rogobatnih klišea svojom ljubavlju sa PjoPjo plasiraš jedno plemenitaštvo bivenja...
Aleksandar Drndarski

Meni instalacija govori o KRVI koja ne struji, već se usiruje i kruni. Krv osećam kao čulo za uzdizanje, podvig i osamostaljenje prema kulturi televizije. I kod sebe vidim da sam oboleo od kukavičluka te se zadovoljavam razboritim i običnim. Stidim se svoje malodušnosti.
Verujem da ce posetioci umetničke galerije pred tvojim crvenim ogledalom osetiti zov sopstvene zapostavljene krvi.
Ko je toliko čistih nadanja da, makar samo u jednom trenutku, može da poveruje da ċe jedno buduċe, naprednije društvo od ovoga u kome je dosuđeno naše trajanje, biti toliko oplemenjeno da ċe prostaštvo iz njega isčeznuti?
Naprotiv, ljudi ne žele uzbuđenje, posebno ne ono kroz koje prolazimo kao kroz vatru, već će zauvek ostati privrženi poznatom, površnom, bezbednosti i samozaboravu.
Tvoje delo treba jednog jedinog da opomene na život.
Dragan Benčik



Slab rad, trice i kučina - da je ovakav rad ponudio na konkursu za Jesenju izložbu ULUSa sigurno bi bio odbijen, a da ne govorimo za izlaganja u 73, U10, XY?, itd..
I kakvi su to papirići, zelena kutija? Slika ne treba reči, to je zabranjeno, ne sme da ima ni naslov (jer nas mrzi da štampamo i lepimo ceduljice-legende ispod slika)