Комбиноване технике

Трепери, трепери, мала звездо,

Ja се питам шта си,

Горе изнад света тако високо

Као дијамант на небу.

Трепери, трепери, мала звездо,

Како се питам шта си!

Brod nade prolazi kroz solarnu eklipsu

енергија - фреквенција - вибрација

Јутарња шетња по хоризонту догађаја

Пећински цртежи у Платоновој пећини 21. века

Iz doba antropocena, geološke epohe holocena, kvartar period, kenozojske ere i fanerozojskog eona.

Kultura Pangea, lokalitet iz sliva Danuvius-Savus..

Мачка и ној

Trijada teza, antiteza, sinteza kao progresija tri ideje ili propozicije je koncept u filozofiji i logici koji se razvio iz dijalektičke metode, koja je u osnovi diskurs između dvoje ili više ljudi koji imaju različite tačke gledišta o predmetu, ali žele da utvrde istinu kroz obrazložene argumente.

Hegel je razvio dijalektički pristup koji se sastoji od tri faze razvoja: prvo, „teza“ ili izjava ideje, koja dovodi do drugog koraka, reakcije ili „antiteze“ koja je u suprotnosti ili negira tezu, i treće, „sinteze“, izjave kroz koju se rešavaju razlike između dve tačke.

A (na trećoj slici) vetar duva duva duva, i pada sneg...

Izvor: Krovna grupa

Komentari:

Teza - antiteza - sinteza - friteza

Bravo Bane, to je doprinos Hegelovoj dijalektičkoj epistemiologiji

Укратко-кратко-краће-најкраће-кроки

 

..........um...kosmos...tren...ruka.........otisak oživljevenog jastva...

Аleksandar Drndarski

Performans i kontra-performans

Profesor Dragan Lubarda poznat je između ostalog i po jedinstvenom spontanom performansu u kome je zapišavao Akademiju nauka u Knez Mihahlovoj. Ovaj performans se može mirne duše svrstati u antologijska dela srpskog performansa rame uz rame sa performansima Marine Abramović i Raše Todosijevića, iako ovaj performans više koristi rečnik beogradske boemije nego umetničke scene - Lubarda je bio (najmanji) zajednički sadržatelj obe. U tu grupu umetnika-boema spadaju i vajar Slaviša Čeković, Libero Markoni, Moma Kapor, Mirče Pavlović, Žika Ciglić... Uporedećemo ga sa drugim performansima, kako bi smo mu tom metodom odredili značaj.

Možemo reći da je ovaj Lubardun performans mnogo bolji nego performans hrvatskih umetnika (Damir Stojnić 2004) u kome su oni gađali kamenicama i razbili par prozora na zgradi uprave u Rijeci, hvatajući neku asicijaciju na duel Davida protiv Golijata.

Drugi primer je (na balkanskom nivou) isto kao kada (na evropskom nivou) Kristo paravanima zapakuje Bundestag.

Ovaj Lubardin performans je mnogo spontaniji, fiziološkiji.

Neuračunjljiv kao i performans Ilije Šoškića u u Rimu, Galerija L'Attico, 1975. I on je na svoj način pucao iz svoje pucaljke kao i Ilija Šoškić, ulažući svoj maksimum energije ispijenih piva na Kolarcu i u kratkom vremenu prešavši ukoso preko Kneza Mihaila do Akademije, ostalo je istorija. S tim što performans Ilije Šoškića nema tako jak uvredljiv karakter kao performans Dragana Lubarde. Nije to bio bilo koji zid, kao što bi svako kuče učinilo, čak ni zid galerije, već konkretno VIP zid Akademije nauka i umetnosti na koji se ispraznio. Takva izjava je vrlo konkretna, ravna psovki i upućena kako na ovu vrlo konkretnu adresu tako i u etar umetničke i istorijske javnosti.

Da taj gest i ta poruka nisu prošli nezapaženo, već naprotiv vrlo zapaženo, da je nepogrešivo pogodila metu-sujetu u koju je ciljala, može se jasno videti sada sa ove vremenske distance mnogo godina posle Lubardinog odlaska. To se vidi po ćutanju koje je dobilo dimenzije kontra-performansa kao odgovor na Lubardin performans tj uvredu. Znaju oni, poštovani i uspešni, okićeni titulama i nagradama, ukratko akademski establishment, znaju da odgovore istom merom i isto takvom silinom. Iz tog odgovora se uobličio kontra-performans o kome ovde govorimo i koji bi da ima ime mogao da se nazove "Ćutanje". Konture tog performansa se jasno ocrtavaju sa ove vremenske distance. Znaju oni da ćutanje efikasno može da ubije umetnika u čoveku - nezainteresovanost, ravnodušnost, odbijanje, neizlaganje; a kada je silom slučaja čovek već mrtav onda ćutanje treba ponovo da ga ubije tj. izbriše ili bar omalovaži sećanje na njega. Eto zašto se tako mnogo i uporno ćuti o ovom prgavom beogradskom polu Laociju polu Sokratu, Draganu Lubardi.

"Nema ništa tajno što neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na videlo izići (Lk.8,17)."

Povređena sujeta na delu se bez svoje namere uobličila u umetničko remek delo - gorespomenuti kontraperformans koga smo i sada svedoci. Upravo to (sujeta na delu) je i siže (potka, u pozadini) demokratskog suđenja atinjana Sokratu. Istorija se ponavlja.

Nije mi cilj da ikoga vređam, niti da bez potrebe diram u stare rane. Cilj mi je da tražim istinu i pokažem lepotu, tamo gde se one nalaze, a prepoznam i odbacim od sebe strah, sitničavost, samozavaravanje, konformizam, mizantropiju i duh palanke.

To je put Umetnosti, put svesnosti i spoznaje, put izlečenja - pomirenja sa svetom i sa sobom - sa onim što je bilo i što će biti - i katarze.

To je put kojim je na svoj način (a ipak beskompromisno) išao i Dragan Lubarda. Tome nas je naučio i mislim da je to vredno da bude zabeleženo i zapamćeno.

Ima li ko drugi da tome uči mlađe generacije ako to nebudemo mi radili? Ukratko to je naša odgovornost.

Neuporediv je, Dragan, njega uopšte nije bilo briga šta ko o njemu misli,

Ljiljana Bursać

Лубардин гест сведочи да човек док се клања не види ништа друго осим својих стопала. Игнорисање је душа паланке, отсустство опредељења, ученост. Зашто је Лао Це бежао из Кине? Зашто су Анаксагора и Аристотел спашавали живу главу из Атине? Трговцима је Сократов живот био вредан колико и једно тестирање јавног мнења. Све ствараоце целокупне историје човечанства мрзе и прогоне једни те исти, послушни људи.

Опис твоје вокације, Ненаде, је диван. Са дивљењем се сећам посвећивања земље у београдским парковима на твојим перформансима.

Драган Бенчик

Dragi trkstopisci u koga su Trajčetova Ušesa,,,,, , ",,,Dakle Lubijev stan je bio ambijentalna postavka. Tu je bilo svakakvog art mobilijara, uključivši i bubašvabe koje bi se pojavile iz mastionice na stolu, da se zna i za njih. Dakle ne samo performer bez premca, već umetnik koji je stvorio jedan od najcenjenijih patafizičkih ambijenata u našoj već fantomskoj istoriji umetnosti." ... . Divni zapisi, dali dragi povesničari znate šta je sa ambijentalnom postavkom, stotine Crteža, slika i td,,, gde je pa to i koje odradio završnog performansa?

Nikola Džafo

Napisan izvrsnim stilom, entuzijastičan i bolan ovaj tekst govori o jednom od performansa Profesora Lubija. Ima toga još, a pisac ovih redova im je svedok. Kada smo već rešili da Dragana Lubardu vratimo ravno na Olimp naše, domaće, sirotinjske umetnosti, nije na odmet pomenuti njegovu sobu gde se odvijao deo života ovog genija, brice koji je zakopao tajnu o Trajanovima kozjim ušima... Pa se onda iz zakopane tajne pojavilo drvo zove, a mladi pastir napravio od zovine grane frulicu te puhnuo u nju. Kada ono umesto cilikanja lepo se isprede pesmica:''U cara Trajana kozje uši!'' I tako pastirčetu se dopadne tekst pa povremeno zasvira u frulu, veli - neće da škodi. Ono što je bitno i na šta želim da vam odsviram jednu kratku pesmicu, a u frulu koja otkriva ponekad i bizarne tajne: Lubardin stan je bio, kako bi to stručnjaci koji metodično i nevešto ruiniraju, a pomoću stranih faktora, ono što odavno ne postoji, dakle - domaću umetnost, eh, zalutao sam malo ... Dakle Lubijev stan je bio ambijentalna postavka. Tu je bilo svakakvog art mobilijara, uključivši i bubašvabe koje bi se pojavile iz mastionice na stolu, da se zna i za njih. Dakle ne samo performer bez premca, već umetnik koji je stvorio jedan od najcenjenijih patafizičkih ambijenata u našoj već fantomskoj istoriji umetnosti.

Nikola Pilipović

Кратки кадрови

 

Нећу рећи ништа што већ није речено:

Инспирација долази попут бљеска муње у ноћи заборава и на тренутак осветли све између ока и хоризонта, цео призор - сваки детаљ је јасан и видљив - свако дрво и сваки лист и гнездо на дрвету и птица у њему претрнула од страха, перјем покрива своје птиће у танкој опни љусци јајета, свака травка и свака буба која се крије на полеђини травке, осветли сваког миша који жури кроз траву, и сваки крвни суд у мишу кроз који исто тако јуре плочице црвених крвних зрнца, носећи за његов живот драгоцени кисеоник молекулом хемоглобина, у чијим намотајима 4 ланца атом гвожђа на крају хватаљке на коју се због прескакања електрона са виших на ниже орбитале лепи атом кисеоника настао згрушњавањем из, од њега још лакших елемената, давно пре у некој звезди. Он је одређен за то само киматичком шаром коју још ситнији вртлози унутар њега праве плешући по мелодији хармоније сфера, на себи својствен начин, дајући му тиме ту животоносећу улогу. Ти вртлози, несхватљиви по својој природи и димензијама, у том плесу откривају своју холограмску и фракталну природу, при погледу на вртлог као што је Млечни пут, измичући ослонац уму који покушава да тај призор утилитарузује, а дајући ослонац Срцу које је одушевљено ониме што доживљава и спознаје. Зато је оно што долази из Срца једини поуздан путоказ у магновењу вечности бескраја тог трена. Нешто што је монументалнијег обима од Толстојевог „Рата и мира“ са свим сложеностима заплета, ликова, ситуација емоција... Ту је све одједном, са свим другим заплетима ликовима, ситуацијама, које се одвијају непосредно поред или светлосним еонима далеко.

А то попут муње буде у трену, и остави за собом дивљење, патос, жељу да се изрази.

Одакле почети, празно платно, празна страница папира ствара дилему - вреди ли уопшта почњати, док се и оно мало сећања удаљава као комета која је на излазној путањи из Осунчаног система, а траг који је остао на неуронима пулсирајући бледи као јарко обојена мрља на затвореним очним капцима.

Свако путовање почиње једним кораком, као што су ове - муцаве и нелогичне реченице настају, и често се заврши на томе. Најбоље до чега сам до сада досегао су кратки кадрови.