Ова слика у форми разгледнице са летовања добијене од неког блиског, говори о свету, пророди и човеку.
Фигура човека је на први поглед слабо видљива (означено на скици испод), али то је права мера у којој она и треба да буде, и јесте видљива. Наранџаста боја иста како човека, тако и природе упућује на : "Од праха си настао и у прах ћеш се поново претворити". Човек је "Чича Глиша", и он је само још један симбол и то баш најједноставнији - онај који деца прво уче да цртају када треба да представе човека. Он се крије као мета у стрељани, можда бојећи се да и сам не доспе на ону страну где су симболи насукани. Ипак, шаље поздраве, или je то он бродоломник који запомаже упомоћ.
Симболи су као насукани бродови у неком заборављеном речном зимовнику, урасли у грање, и сами се претварају у труло грање.
Чује се крик гаврана из песме Војислава Илића: "...У влажни ваља до... Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво..." То небо по коме гавран лети је испод земље ("Underground"), то је унутрашњи простор који је одраз или рефлексија спољашњег простора.
Онда није чудно што је истовремено и припека и месечина - и подне и поноћ, као у записима Светлане Велмар Јанковић.
Исто тако, и тело и ум нису ни исти ни различити. Они су неодвојиви, једно јединство јасности и Празнине, појаве и Празнине, као што су месец и његов одраз на води.
Ако су месец и одраз или појава месеца у бари исто, онда би, када ставиш своју руку преко тога, појава још увек требала да буде ту. Ако су различито, онда би требало да будеш у стању да подигнеш појаву из баре као и лист папира. Ништа нема постојање по себи него по уму који га поима и означава као од себе независну појаву. На тај начин имаш бескрајну разноликост поимања - спољашњи свет (Махамудра, тибетански будизам).
